У једином престоничком Прихватилишту за одрасла и стара лица, оном у Кумодрашкој улици, места за смештај готово да више нема ни у ходницима. Тамо је тренутно 134 штићеника, што је тридесетак више него што је максимални капацитет соба ове установе.

Прихватилиште је тесно у односу на потребе и у осталим периодима године, али највише бескућника у Кумодрашкој потражи уточиште када температура падне испод нуле, као што је случај последњих дана.

– Ја сам се сместио овде, између два ве-цеа, ту је једино било места. Али мени је и то довољно – каже новопридошли „станар”, показујући нам где му је постављен душек и кофер.

Овде су збринути не само бескућници из Београда, него и расељени са Космета и људи из целе Србије чије је рођаке и породицу немогуће пронаћи. Неке називају и „безименима”, јер немају никаква документа.

– Можемо да прихватамо још само оне којима је због опасности од смрзавања или неке болести угрожен живот. Јер, многи су овде већ дуже време, једна корисница код нас је већ готово десет година. Имамо штићенике који у дом долазе само када су велике хладноће, а ове зиме ту је и петнаестак особа које нису долазиле раније – објашњава Гордана Ђурђевић, стручна сарадница прихватилишта.

Већина оних који су овде потражили уточиште је средње животне доби, али није мали ни број старијих. Запослени се свакодневно довијају како на истом простору обезбедити што већи број места за смештај. Простор који не заузимају густо збијени кревети прекривен је душецима, послаганим један до другог.

– Најважније је да нема свађе око места. Битно је само да се огрејемо и поједемо нешто – истиче један од „станара”, објашњавајући нам да су животно најугроженији штићеници, међу којима многи болују од деменције, смештени у две посебне собе.

– Када нам стигне неко у посебно тешком стању, одмах проналазимо место где можемо да га збринемо. Дешавало се да их, када видимо да не можемо да их вратимо на улицу, сместимо у чекаоницу, ако баш не буде слободно нигде другде – каже Гордана Ђурђевић.

Она додаје да, осим невољника који се сами пријаве или их довезу полиција или Хитна помоћ, долазе и они које доводе пријатељи или чак чланови породице, јер немају никакву могућност да се старају о њима. Проблем је што се већина овде задржава и када прође зима јер, како кажу, „немају куда”.

– Многи који су угроженији од њих не траже нашу заштиту. То је ствар личног избора. По закону, нико никог не може да упути у Кумодрашку против његове воље – прецизира Гордана Ђурђевић.

Најбоље решење било би да се прошире капацитети, што је и раније обећавано.

– Када би се то остварило, овде би за неколико дана било двоструко више људи него сада – закључује сарадница прихватилишта.

Н. Б. – М. Д. Ђ.

-----------------------------------------

Нова приколица за Ладислава

Деведесетпетогодишњи Ладислав Милуновић, који са три пса и мачком живи у оронулој камп-приколици поред Земунског гробља, за сада неће бити принудно расељен, а број оних који желе да му помогну свакодневно расте. После интересовања медија за његов случај, чланови „Фејсбук” групе „Помоћ за бескућнике са животињама” покренули су иницијативу да му се купи новија приколица.

Милуновић, који је по налогу инспекције, а на захтев појединих комшија, требало да се исели из Улице Сибињанин Јанка, у Земун се вратио прошле јесени. Камп-кућицу је поставио тачно преко пута куће у којој је некада живео. Каже да је за време Другог светског рата био у радном логору у Немачкој и да је за то добио одштету, без које је, стицајем околности, у међувремену остао. Био је власник каменорезачке радње, женио се четири пута, а у Немачку му се одселила ћерка са којом одавно не контактира. Ладислав даље прича да је стан у којем је живео оставио пасторки. Једно време живео је у напуштеном „фићи”, кога је пре три године заменио камп-приколицом.

Овај деведесетпетогодишњак није корисник народне кухиње, прима пензију од 11.000 динара, али каже да му новац и није потребан – осим да купи храну за своја три пса и мачку.