Uvre­že­no mi­šlje­nje u unu­tra­šnjo­sti da „pro­vin­ci­ja ra­di, a Be­o­grad se gra­di” na­go­ni sve vi­še gra­đa­na da sre­ću po­tra­že u glav­nom gra­du.Ali, ono što ih do­če­ka u pre­sto­ni­ci ne spa­sa­va ih od stra­ho­va ko­ji­ma su hte­li da umak­nu. Bo­ja­zni od gu­bit­ka po­sla, si­ro­ma­štva, sa­mo­će, bes­per­spek­tiv­no­sti i ko­rup­ci­je ni­su po­šte­đe­ni ni Be­o­gra­đa­ni, ko­ji uz to ima­ju i svo­ju po­seb­nu mu­ku. U ve­li­kom gra­du sa­bi­ra­ju se i uza­jam­no po­ja­ča­va­ju svi stra­ho­vi ko­ji se mo­gu na­ći i u ma­lom gra­du – od čo­po­ra pa­sa lu­ta­li­ca, ka­šnje­nja grad­skog pre­vo­za, dže­pa­ro­ša, ne­is­prav­ne vo­de... Pre­sto­nič­ke da­me stra­hu­ju za svo­ju sa­mo­stal­nost, pa od bra­ka „be­že” mno­go če­šće od pro­vin­ci­jal­ki ko­je se pla­še da će osta­ti ne­u­da­te.

Na jav­nim me­sti­ma me­ša­ju se ra­zni so­ci­jal­ni sta­le­ži i pot­kul­tu­re, zbog ulič­nog na­si­lja i sit­nog kri­mi­na­la po­do­zri­vo se gle­da na sva­kog ne­znan­ca, sa­o­bra­ćaj­ni ko­lap­si pot­pa­lju­ju kra­tak fi­tilj pa­to­lo­ški be­snih vo­za­ča, u auto­bu­si­ma se za me­sto tre­ba gu­ra­ti sa sek­su­al­nim na­sr­tljiv­ci­ma, mah­ni­tim pro­po­ved­ni­ci­ma, dže­pa­ro­ši­ma i pi­ja­nim na­vi­ja­či­ma. Na ćo­ško­vi­ma u za­se­di če­ka­ju čo­po­ri pa­sa lu­ta­li­ca, ne­pri­ja­telj­ski na­stro­je­ne kom­ši­je pre­te ba­ti­na­ma zbog gla­sne mu­zi­ke, pri­ja­telj­ske kom­ši­ni­ce upo­zo­ra­va­ju da je pred pra­gom jed­nog sta­na „uro­klji­va ba­ba s tre­ćeg spra­ta” po­no­vo osta­vi­la ne­ka­kve dla­ke i gra­nje ko­ji pri­zi­va­ju cr­nu ma­gi­ju i da je „ma­to­ri pe­do­fil” iz zgra­de pre­ko pu­ta da­nas opet pro­še­tao uli­com baš ka­da su se de­ca igra­la na trav­nja­ku.

– Ne pla­šim se bes­pri­zor­ni­ka i bes­kuć­ni­ka jer sam če­sto bio na uli­ci i sni­mao raz­ne lju­de. Ži­vim u Blo­ku 70, u kom ima opa­sno­sti, ali kad sam se se­lio, tra­žio sam i na­šao stan u nje­mu. Na­u­čiš da ži­viš u ta­kvom kra­ju i da ga vo­liš. Se­ćam se, ipak, da sam pa­zio ko­me ću se po­hva­li­ti ka­da je mo­ja po­ro­di­ca ku­pi­la auto­mo­bil. Ali, naj­vi­še se pla­šim dru­gih vo­za­ča, po­go­to­vo no­vo­kom­po­no­va­nih, is­kom­plek­si­ra­nih bo­ga­ta­ša i kri­mi­nal­ca za vo­la­nom. U sa­o­bra­ćaj­nim gu­žva­ma sam ne­ko­li­ko pu­ta upa­dao u kon­flikt s ta­kvi­ma i oče­ki­vao da sva­kog tre­nut­ka po­teg­nu nož ili pi­štolj – pri­zna­je Du­šan Ča­vić, te­le­vi­zij­ski i ra­dio autor.

U po­sled­nje vre­me pla­te su sma­nje­ne i lju­di stre­pe da će upa­sti u du­go­ve, iz­gu­bi­ti stan, da će ih za­ka­či­ti ma­sov­na ot­pu­šta­nja, da će im se po­ro­di­ca ras­pa­sti... Ka­da se ta­kva opa­snost za­i­sta pri­bli­ži, ni pro­seč­no vi­ši ste­pen obra­zo­va­nja i bo­lje po­slov­ne ve­ze ne­go u pro­vin­ci­ji ne po­ma­žu Be­o­gra­đa­ni­ma.

–Oni se pa­ra­li­šu i ni­su u sta­nju da is­ko­ri­ste svo­je pred­no­sti ka­ko bi se iš­ču­pa­li iz ne­vo­lje. Kri­za ov­de ne po­kre­će na ak­ci­ju, već ih pa­si­vi­zi­ra stra­ho­vi­ma pa lju­di za­stra­ne u su­je­ver­je. Ne­vo­lja uvla­či u fan­ta­zi­je ko­je slu­že kao po­kri­će za ne­ak­tiv­nost – sre­di­će se sve sa­mo od se­be, tre­ba bi­ti str­pljiv, sa­če­ka­ti da pro­đe lo­še vre­me, bi­će bo­lje, sud­bi­na ta­ko ho­će... Na Za­pa­du u ovim si­tu­a­ci­ja­ma lju­di ne če­ka­ju sud­bi­nu. Pre­lo­me i ra­de ne­što što ne­ma ve­ze sa pret­hod­nim na­či­nom ži­vo­ta pa če­sto i uđu u dru­gu stru­ku, dok je kod nas tra­gič­no pro­me­ni­ti po­sao. Otu­da su i re­al­ni stra­ho­vi in­ten­ziv­ni­ji ne­go što bi tre­ba­lo. Ka­da ne­moć ovla­da ži­vo­tom, i naj­ba­nal­ni­je stva­ri prav­da­ju se sud­bi­nom, pa lju­di i da­lje po­se­ću­ju ga­ta­re i zo­vu ma­go­ve jer se ose­ća­ju moć­ni­ma ka­da „zna­ju” šta će im se de­si­ti, što im da­je ose­ćaj da vla­da­ju svo­jim ži­vo­tom – ob­ja­šnja­va psi­ho­log Zo­ran Mu­ste­ro­vić.

Po­tre­ba da se na­đe na­da ob­ja­šnja­va i ogrom­nu po­pu­lar­nost fe­no­me­na ri­ja­li­ti šou pro­gra­ma kao je­di­nog me­sta na sve­tu gde je mo­gu­će za­ra­di­ti ve­li­ki no­vac ne ra­de­ći ni­šta.

– U knji­zi „Ge­o­po­li­ti­ka emo­ci­ja” autor Do­mi­nik Mo­i­zi sa­vre­me­na dru­štva de­li na dru­štva stra­ha, po­ni­že­nja i na­de, a kod nas do­mi­ni­ra­ju strah i po­ni­že­nje. De­ve­de­se­te go­di­ne pro­šlog ve­ka obe­le­ži­lo je po­ni­že­nje, a pe­ri­od tran­zi­ci­je kroz ko­ji tre­nut­no pro­la­zi­mo – strah od to­ga šta će nam do­ne­ti bu­duć­nost. Reč je pre sve­ga o bo­ja­zni od ne­iz­ve­sne eg­zi­sten­ci­je, jer da­nas vi­še ni­ko ne mo­že da ga­ran­tu­je da će da osta­ne na svom rad­nom me­stu i da li će, uko­li­ko do­bi­je ot­kaz, mo­ći da na­đe dru­go za­po­sle­nje. U na­šem dru­štvu če­sto se go­vo­ri o no­stal­gi­ji za biv­šom SFRJ i vre­me­nom so­ci­ja­li­zma, ali to je u stva­ri no­stal­gi­ja za dru­štvom iz­ve­sno­sti u ko­me je do­mi­nant­no ose­ća­nje bi­la na­da. Kod Sr­ba je za­stu­plje­na još jed­na gru­pa stra­ho­va – za­zor od su­sed­nih ze­ma­lja i od sve­ta uop­šte, jer ima­mo mno­go ste­re­o­ti­pa i pred­ra­su­da pre­ma stran­ci­ma – za­klju­ču­je Mi­le­na Dra­gi­će­vić-Še­šić, pro­fe­sor­ka na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti.

V. Vu­ka­so­vić – LJ. Pe­ro­vić – D. Vu­ko­tić

-----------------------------------

AN­KE­TA

DA LI IMA­TE NE­KI STRAH?

Strep­nja od šal­te­ra i že­ne

– Ja sam pra­vi kaf­ki­jan­ski tip jer naj­vi­še stra­hu­jem od bi­ro­kra­ti­je i šal­te­ra. Ne pod­no­sim ka­da tre­ba da „za­vr­ša­vam” pa­pi­ro­lo­gi­ju po dr­žav­nim i pri­vat­nim in­sti­tu­ci­ja­ma. Ka­da je u pi­ta­nju su­je­ver­je, ne­mam ne­ke ri­tu­a­le jer me ta pri­ča mno­go ne do­ti­če – ka­že knji­žev­ni­ca Isi­do­ra Bje­li­ca.

– Imam naj­ve­ći strah od svo­je že­ne. Ka­da ona do­đe s po­sla, a ra­di mno­go, naj­vi­še se pla­šim da će da me uko­ri zbog to­ga što ni­sam ura­dio ne­što po ku­ći što mi je re­kla da za­vr­šim. Strah me je i od to­ga da mo­ja že­na osta­ne bez po­sla jer ži­vim na nje­nim ja­sla­ma.

Ka­da mi cr­na mač­ka pre­đe put ne idem tim prav­cem, a ni­kad ne pro­la­zim ni is­pod mer­de­vi­na – ka­že mu­zi­čar Igor Bla­že­vić – Pr­lja­vi In­spek­tor Bla­ža.

– Stra­hu­jem od ne­u­spe­ha, i ko­li­ko god bi to tre­ba­lo da me po­kre­će, mi­slim da me ozbilj­no op­te­re­ću­je i ko­či. Ne­ret­ko se pla­šim za­kr­če­nja sa­o­bra­ća­ja jer ne smem da ka­snim, a gu­bim vre­me bri­nu­ći o to­me ume­sto da usme­rim mi­sli na ono zbog če­ga žu­rim – ka­že di-džej Fi­lip Mi­lo­še­vić.

– Pla­šim se ku­či­ća. Ži­vim u Mi­ri­je­vu i ka­da iza­đem u kraj pa­zim da ne osta­nem pre­du­go da me ne bi sa­če­ka­li u mra­ku, ka­da ne­ma ni­ko­ga u bli­zi­ni. Dok sam ra­dio do­ku­men­tar­ni se­ri­jal „Pred­gra­đa”, uvi­deo sam da se lju­di iz za­ba­če­nih de­lo­va gra­da ni­če­ga ne bo­je ko­li­ko manj­ka per­spek­ti­ve. Oni stre­pe da je nji­hov po­lo­žaj bez­iz­la­zan – ka­že Pe­tar Ilić Ći­ri­lo, re­di­telj.