Увре­же­но ми­шље­ње у уну­тра­шњо­сти да „про­вин­ци­ја ра­ди, а Бе­о­град се гра­ди” на­го­ни све ви­ше гра­ђа­на да сре­ћу по­тра­же у глав­ном гра­ду.Aли, оно што их до­че­ка у пре­сто­ни­ци не спа­са­ва их од стра­хо­ва ко­ји­ма су хте­ли да умак­ну. Бо­ја­зни од гу­бит­ка по­сла, си­ро­ма­штва, са­мо­ће, бес­пер­спек­тив­но­сти и ко­руп­ци­је ни­су по­ште­ђе­ни ни Бе­о­гра­ђа­ни, ко­ји уз то има­ју и сво­ју по­себ­ну му­ку. У ве­ли­ком гра­ду са­би­ра­ју се и уза­јам­но по­ја­ча­ва­ју сви стра­хо­ви ко­ји се мо­гу на­ћи и у ма­лом гра­ду – од чо­по­ра па­са лу­та­ли­ца, ка­шње­ња град­ског пре­во­за, џе­па­ро­ша, не­ис­прав­не во­де... Пре­сто­нич­ке да­ме стра­ху­ју за сво­ју са­мо­стал­ност, па од бра­ка „бе­же” мно­го че­шће од про­вин­ци­јал­ки ко­је се пла­ше да ће оста­ти не­у­да­те.

На јав­ним ме­сти­ма ме­ша­ју се ра­зни со­ци­јал­ни ста­ле­жи и пот­кул­ту­ре, због улич­ног на­си­ља и сит­ног кри­ми­на­ла по­до­зри­во се гле­да на сва­ког не­знан­ца, са­о­бра­ћај­ни ко­лап­си пот­па­љу­ју кра­так фи­тиљ па­то­ло­шки бе­сних во­за­ча, у ауто­бу­си­ма се за ме­сто тре­ба гу­ра­ти са сек­су­ал­ним на­ср­тљив­ци­ма, мах­ни­тим про­по­вед­ни­ци­ма, џе­па­ро­ши­ма и пи­ја­ним на­ви­ја­чи­ма. На ћо­шко­ви­ма у за­се­ди че­ка­ју чо­по­ри па­са лу­та­ли­ца, не­при­ја­тељ­ски на­стро­је­не ком­ши­је пре­те ба­ти­на­ма због гла­сне му­зи­ке, при­ја­тељ­ске ком­ши­ни­це упо­зо­ра­ва­ју да је пред пра­гом јед­ног ста­на „уро­кљи­ва ба­ба с тре­ћег спра­та” по­но­во оста­ви­ла не­ка­кве дла­ке и гра­ње ко­ји при­зи­ва­ју цр­ну ма­ги­ју и да је „ма­то­ри пе­до­фил” из згра­де пре­ко пу­та да­нас опет про­ше­тао ули­цом баш ка­да су се де­ца игра­ла на трав­ња­ку.

– Не пла­шим се бес­при­зор­ни­ка и бес­кућ­ни­ка јер сам че­сто био на ули­ци и сни­мао раз­не љу­де. Жи­вим у Бло­ку 70, у ком има опа­сно­сти, али кад сам се се­лио, тра­жио сам и на­шао стан у ње­му. На­у­чиш да жи­виш у та­квом кра­ју и да га во­лиш. Се­ћам се, ипак, да сам па­зио ко­ме ћу се по­хва­ли­ти ка­да је мо­ја по­ро­ди­ца ку­пи­ла ауто­мо­бил. Али, нај­ви­ше се пла­шим дру­гих во­за­ча, по­го­то­во но­во­ком­по­но­ва­них, ис­ком­плек­си­ра­них бо­га­та­ша и кри­ми­нал­ца за во­ла­ном. У са­о­бра­ћај­ним гу­жва­ма сам не­ко­ли­ко пу­та упа­дао у кон­фликт с та­кви­ма и оче­ки­вао да сва­ког тре­нут­ка по­тег­ну нож или пи­штољ – при­зна­је Ду­шан Ча­вић, те­ле­ви­зиј­ски и ра­дио аутор.

У по­след­ње вре­ме пла­те су сма­ње­не и љу­ди стре­пе да ће упа­сти у ду­го­ве, из­гу­би­ти стан, да ће их за­ка­чи­ти ма­сов­на от­пу­шта­ња, да ће им се по­ро­ди­ца рас­па­сти... Ка­да се та­ква опа­сност за­и­ста при­бли­жи, ни про­сеч­но ви­ши сте­пен обра­зо­ва­ња и бо­ље по­слов­не ве­зе не­го у про­вин­ци­ји не по­ма­жу Бе­о­гра­ђа­ни­ма.

–Они се па­ра­ли­шу и ни­су у ста­њу да ис­ко­ри­сте сво­је пред­но­сти ка­ко би се иш­чу­па­ли из не­во­ље. Кри­за ов­де не по­кре­ће на ак­ци­ју, већ их па­си­ви­зи­ра стра­хо­ви­ма па љу­ди за­стра­не у су­је­вер­је. Не­во­ља увла­чи у фан­та­зи­је ко­је слу­же као по­кри­ће за не­ак­тив­ност – сре­ди­ће се све са­мо од се­бе, тре­ба би­ти стр­пљив, са­че­ка­ти да про­ђе ло­ше вре­ме, би­ће бо­ље, суд­би­на та­ко хо­ће... На За­па­ду у овим си­ту­а­ци­ја­ма љу­ди не че­ка­ју суд­би­ну. Пре­ло­ме и ра­де не­што што не­ма ве­зе са прет­ход­ним на­чи­ном жи­во­та па че­сто и уђу у дру­гу стру­ку, док је код нас тра­гич­но про­ме­ни­ти по­сао. Оту­да су и ре­ал­ни стра­хо­ви ин­тен­зив­ни­ји не­го што би тре­ба­ло. Ка­да не­моћ овла­да жи­во­том, и нај­ба­нал­ни­је ства­ри прав­да­ју се суд­би­ном, па љу­ди и да­ље по­се­ћу­ју га­та­ре и зо­ву ма­го­ве јер се осе­ћа­ју моћ­ни­ма ка­да „зна­ју” шта ће им се де­си­ти, што им да­је осе­ћај да вла­да­ју сво­јим жи­во­том – об­ја­шња­ва пси­хо­лог Зо­ран Му­сте­ро­вић.

По­тре­ба да се на­ђе на­да об­ја­шња­ва и огром­ну по­пу­лар­ност фе­но­ме­на ри­ја­ли­ти шоу про­гра­ма као је­ди­ног ме­ста на све­ту где је мо­гу­ће за­ра­ди­ти ве­ли­ки но­вац не ра­де­ћи ни­шта.

– У књи­зи „Ге­о­по­ли­ти­ка емо­ци­ја” аутор До­ми­ник Мо­и­зи са­вре­ме­на дру­штва де­ли на дру­штва стра­ха, по­ни­же­ња и на­де, а код нас до­ми­ни­ра­ју страх и по­ни­же­ње. Де­ве­де­се­те го­ди­не про­шлог ве­ка обе­ле­жи­ло је по­ни­же­ње, а пе­ри­од тран­зи­ци­је кроз ко­ји тре­нут­но про­ла­зи­мо – страх од то­га шта ће нам до­не­ти бу­дућ­ност. Реч је пре све­га о бо­ја­зни од не­из­ве­сне ег­зи­стен­ци­је, јер да­нас ви­ше ни­ко не мо­же да га­ран­ту­је да ће да оста­не на свом рад­ном ме­сту и да ли ће, уко­ли­ко до­би­је от­каз, мо­ћи да на­ђе дру­го за­по­сле­ње. У на­шем дру­штву че­сто се го­во­ри о но­стал­ги­ји за бив­шом СФРЈ и вре­ме­ном со­ци­ја­ли­зма, али то је у ства­ри но­стал­ги­ја за дру­штвом из­ве­сно­сти у ко­ме је до­ми­нант­но осе­ћа­ње би­ла на­да. Код Ср­ба је за­сту­пље­на још јед­на гру­па стра­хо­ва – за­зор од су­сед­них зе­ма­ља и од све­та уоп­ште, јер има­мо мно­го сте­ре­о­ти­па и пред­ра­су­да пре­ма стран­ци­ма – за­кљу­чу­је Ми­ле­на Дра­ги­ће­вић-Ше­шић, про­фе­сор­ка на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти.

В. Ву­ка­со­вић – Љ. Пе­ро­вић – Д. Ву­ко­тић

-----------------------------------

АН­КЕ­ТА

ДА ЛИ ИМА­ТЕ НЕ­КИ СТРАХ?

Стреп­ња од шал­те­ра и же­не

– Ја сам пра­ви каф­ки­јан­ски тип јер нај­ви­ше стра­ху­јем од би­ро­кра­ти­је и шал­те­ра. Не под­но­сим ка­да тре­ба да „за­вр­ша­вам” па­пи­ро­ло­ги­ју по др­жав­ним и при­ват­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма. Ка­да је у пи­та­њу су­је­вер­је, не­мам не­ке ри­ту­а­ле јер ме та при­ча мно­го не до­ти­че – ка­же књи­жев­ни­ца Иси­до­ра Бје­ли­ца.

– Имам нај­ве­ћи страх од сво­је же­не. Ка­да она до­ђе с по­сла, а ра­ди мно­го, нај­ви­ше се пла­шим да ће да ме уко­ри због то­га што ни­сам ура­дио не­што по ку­ћи што ми је ре­кла да за­вр­шим. Страх ме је и од то­га да мо­ја же­на оста­не без по­сла јер жи­вим на ње­ним ја­сла­ма.

Ка­да ми цр­на мач­ка пре­ђе пут не идем тим прав­цем, а ни­кад не про­ла­зим ни ис­под мер­де­ви­на – ка­же му­зи­чар Игор Бла­же­вић – Пр­ља­ви Ин­спек­тор Бла­жа.

– Стра­ху­јем од не­у­спе­ха, и ко­ли­ко год би то тре­ба­ло да ме по­кре­ће, ми­слим да ме озбиљ­но оп­те­ре­ћу­је и ко­чи. Не­рет­ко се пла­шим за­кр­че­ња са­о­бра­ћа­ја јер не смем да ка­сним, а гу­бим вре­ме бри­ну­ћи о то­ме уме­сто да усме­рим ми­сли на оно због че­га жу­рим – ка­же ди-џеј Фи­лип Ми­ло­ше­вић.

– Пла­шим се ку­чи­ћа. Жи­вим у Ми­ри­је­ву и ка­да иза­ђем у крај па­зим да не оста­нем пре­ду­го да ме не би са­че­ка­ли у мра­ку, ка­да не­ма ни­ко­га у бли­зи­ни. Док сам ра­дио до­ку­мен­тар­ни се­ри­јал „Пред­гра­ђа”, уви­део сам да се љу­ди из за­ба­че­них де­ло­ва гра­да ни­че­га не бо­је ко­ли­ко мањ­ка пер­спек­ти­ве. Они стре­пе да је њи­хов по­ло­жај без­из­ла­зан – ка­же Пе­тар Илић Ћи­ри­ло, ре­ди­тељ.