Из излога ју је мамила женска торба коју није могла да приушти јер није имала довољно новца. Свечано је себи обећала: „Купићује чим будем зарадила први џепарац”. Покуцала је на врата Омладинске задруге у Земуну, учланила се и чекала на позив послодавца. После извесног времена тинејџерки Милени Карапанџи из Јакова понуђен је посао у администрацији – слагање коверата. Послодавац – „Електродистрибуција Београд”. Оберучке га је прихватила, али је постојао мањи проблем. Моћи ће да ради само у току распуста јер је редовна ученица средње Правно-пословне школе у Београду.

– Сви редом били су изненађени одлуком коју сам, по некима, на пречац донела. Питала сам их што је толико немогуће замислити да и ђаци раде. Нису одговарали.  Једноставно сам желела ону торбу и од прве плате сам је и купила. Посао ми се осладио, не само због новца, већ и због радне атмосфере и искуства које сам стекла. Цео летњи распуст путовала сам од Јакова до посла што ми није тешко пало иако сам морала да устајем у пола шест – присећа се осамнаестогодишња Милена Карапанџа, која је и овог зимског распуста радила на старој адреси, на истом радном месту. Две седмице провела је у сменама, док су њени вршњаци шврћкали, ленчарили, играли игрице, проводили се...

– Нађе се времена за све, иако се ради осам сати. Посао ми је донео више доброг него лошег, а могу да се похвалим да у години пунолетства имам и радно искуство које нико не може да ми одузме. Дан ми протутњи, а слободно време користим у спремању пријемног испита за Правни факултет – каже Милена.

Када је родитељима саопштила да жели да се отисне у пословне воде најпре су били збуњени, али су је на крају ипак подржали. Успела је и да уштеди, па је део новца одвојила за трошкарење у Италији, Француској и Шпанији где је ишла на екскурзију. Већина другарица подржава њен избор да се у току школовања прекаљује и на послу: „Можеш да купујеш шта ти је воља”. Било је, ипак, и оних који је нису штедели критика: „Претерујеш, шта ће ти још и та обавеза”, или: „Па, зар не би било боље да распуст проводиш одмарајући”.

У Београду има још много средњошколаца којима родитељи не могу сваки дан да приуште новац за ужину и испуњавају разне прохтеве, и зато их саветују да се учлане у омладинске задруге. Већина ученика није спремна да засуче рукаве, али има и оних који упорно позивају задруге, интересују се о пословним понудама у току распуста.

Радни, тачније привремено-повремени ангажман углавном траје неколико, највише десетак дана, и искључиво од послодавца зависи да ли ће у своје редове уврстити и тинејџере млађе од 18 година.Реч је о пословима који не смеју да трају дуже од 120 дана у календарској години.

– Младе најчешће ангажујемо када фирма која са нама сарађује тражи некога ко би лепио етикете, делио флајере, чистио снег, декларисао робу... Омладинци траже послове, али их и одбијају. Неки од њих не могу да ускладе пословне са приватним обавезама или им се понуђени ангажмани напросто не допадају. Имамо око 7.000 чланова, али је тек десет одсто њих млађе од 18 година – истиче Биљана Петровић, из ОЗ „Булевар”, додајући да средњошколци најчешће раде викендом или у току летњег распуста када имају више слободног времена.

Додатни проблем је лошија понуда радних места, па у већини ових организација кажу да је опала 30 одсто, док се неке суочавају и са падом већим од чак 50 процената. Дешава се и да задруге све више позивају послодавци који немају пара да плате стално запослене раднике, а камоли омладинце које ангажују по потреби.

– Томе не кумује само економска криза, већ и послодавци који умеју да ангажују постојеће раднике на привременим пословима. Има дана и кад бележимо вишак пословних понуда за које често не можемо да пронађемо радну снагу. Омладинци често нису задовољни понуђеном зарадом или не могу временски да се уклопе у радну сатницу, па им је лакше да понуду одбију – објашњава Марија Крсмановић, из ОЗ „Кнез” која броји 13.600 чланова.

„Задругари” су све избирљивији, а у ред најмање популарних занимања улазе тешки физички и послови спремачице и чистачице.

– Обично их избегавају девојке које би радије да буду промоторке. Интересовање за магацинске послове, декларисање робе, укуцавање података, премештај архиве, селидбу и рад у производњи никада не јењава. Момци истина мање бирају јер им је у глави само то да посао буде добро плаћен, а омладинце углавном ангажујемо на неколико, највише недељу дана – поручује Крсмановићева, подсећајући да су од  почетка ове године ангажовали неколико школараца чији је задатак био да деле летке за компанију „Интерекс”.

У ОЗ ТРМ уверавају да за тинејџере ипак има посла. У току овог зимског распуста џепарца се домогло двадесетак омладинаца и оних који су редовни ђаци, али и ученика који школу похађају ванредно.

– Радили су административне послове које су оберучке прихватали. Деци је потребан новац, зато и позивају задруге– открива Божидар Петровић, директор ОЗ ТРМ.

Марија Бракочевић

Миленија Симић-Миладиновић

----------------------------------------------------------

На бироу рада и млади од 15 до 19 година

23.102 незапослених омладинаца у Србији – 9.930 девојке и 13.172 младића

2.431 млади Београђанин тражи запослење – 1.091 жена и 1.340 мушкараца

5.939 тинејџераса непотпуном или завршеном основном школом

        –   2.860 жена и 3.079 мушкараца

17.163 незапослених са завршеном средњом (трогодишњом и четворогодишњом) школом – 7.070 девојака и 10.093 момка

–Извор НСЗ крајем децембра 2011.