Уметност или обично шарање по зиду, урбана култура или чист вандализам? Лортек, један од наших најеминентнијих „графити уметника”, писање по зидовима не сматра елитистичком, већ савременом и масовном уметношћу. Ако мајстор за графите остави за собом траг на предњем стаклу неког аутомобила, каже двадесетдеветогодишњи уметник из Београда, онда његово дело сигурно може да се опише као вандалски чин. Осликавање зидова и фасада није дозвољено у престоници, док су рецимо градске власти Хелсинкија прошле године одустале од узалудне борбе против графита и цртање по зидовима прогласиле делом урбане културе.

– Важни су начин и место на којем се поруке остављају – истиче Лортек, чијих је десетак радова уз седам престоничких принтова графита недавно красило зидове галерије Факултета за медије и комуникације. Цртањем графита, дух и живот улице покушава да приближи публици још од 1998. године. Од опреме су му потребни једино разнобојни спрејеви и идеје, уз површину на којој ће исписивати поруке.

– Београдска графити сцена је у последњих десетак година имала своје успоне и падове. У нашој земљи не постоји кровна организација за овакве уметнике, као у остатку света. Србија, нажалост, није на тој мапи. Три сцене – америчка, европска и аустралијска – најпризнатије су у свету графита – каже Лортек, чија дела представљају слова нацртана спрејем и стилизоване потписе.

Београд је исписан свакојаким графитима који су се, подсећа плодни аутор, први пут појавили почетком деведесетих година прошлог века у Новом Београду. „Марсовци, дајте нафте”, „Ужас бића”, „Загризи смог” и „Човек сат” неке су од најпознатијих порука које је својевремено за собом остављао МНГ, аутор бројних градских графита. Красили су зидове код Мостарске петље, на Аутокоманди, у доњем делу Обилићевог венца, у старој цементари на Дорћолу... До пре осам година ова уметност била је изразито популарна јер су спрејеви, главна алатка графити мајстора патентирана иначе у Америци, у то време били веома јевтини.

– Човекова потреба да за собом остави траг стара је колико и људски род. Први овакви записи красили су зидове пећина. Тадашњи мајстори су у устима мешали пигменте са водом и тако прскали зидове, што говори да је спреј као справа старији од четкице. Родоначелник савременог графита је Корн Бред – објашњава Лортек.  

Име овог аутора је у суштини анаграм имена чувеног француског сликара Тулуза Лотрека. Псеудоним под којим ствара састављен је из два дела: „лор” што означава мудрост и неписани закон и „тек” што представља технологију. Његова жеља је да у овдашње сивило живота унесе боје. Неки његови радови опстају већ десет година, а избор локације на којој ће исписивати своју поруку битан је део уметности којим се бави. Лортекови графити налазе се у парку код амфитеатра поред Музичке академије, покрај Обелиска надомак Бранковог моста, на „25. мају”, код Прокопа, али и у Висбадену, Бечу, Схевенингену, Мостару, Сребреници, Тузли... Кад крене да „пише” по зиду потребно му је три сата да заврши графит, а најдужи рад осликавао је два дана у Тузли.

Лортек је више пута био учесник на једном од најбитнијих графити догађаја „Meeting of Styles” 2006. у Хрватској и ове године у Немачкој. Стални је учесник „Балкан експрес графити” фестивала који се сваке године одржава у Сарајеву. У марту је учествовао у реализацији мурала за Музеј савремене уметности у Загребу. Члан је холандске уметничке организације „Hope Box”. Био је више пута учесник на „Белефу” и „Данима Београда” и својим делима допринео развоју уметности престонице.

М. Бракочевић