Постао сам флајериста! Натучем ролере, убацим десет кила огласа у ранац, ранац на леђа па полетим градом. Пресретнем службеника с кифлом. Утрапим му флајер о школи страних језика. Требаће му, хрлимо ка Европи. Заскочим младу маму у паркићу. Увалим јој летак о лепоти. У дечја колица уз „буци, буци” спустим лифлет о опреми за бебе. Поделим сваком своје. Нек читају. Бакути на семафору уручим каталог о сајму органске хране. Гле, чова паркира! Брисач на шофершајбни китим листићем са адресом аутоелектричара.

– Лопови ће вам мазнути љубимца ако не купите аларм последње генерације – упозоравам. Пребледео чова. Пакује листић. Севам назад у парк. Нема службеника с кифлом. Ту је мамица. Предајем јој брошуру за јога курс.

– Већ вежбам, зар се не види! – осмехује се.

– Ево, онда, за аеробик... – копам по залихама. Искаче слика фискултурне сале.

– А ко ће да ми чува бепца док скакућем?

– Гомила бејбиситерки – засипам је шаренишем бројних агенција. По клупи слеће јато реклама за чување клинаца, доставу јела, израду хороскопа,прорицање судбине, чудотворне јастуке, енергетске јоргане, сигурносне браве...

Долетим кући. Прерачунам се. За три сата и 45 минута поделио сам 3.842 летка. Намлатио 820 динџи!

– Еј, 820 динџи! – љубим женицу. – То је више него што у фирми зарадим за осам сати! Ма оставио бих ја стални посао, ал’ не исплати се: нема плаћеног боловања, на пола пута сам до пензије, а и не желим да нам децу сажаљевају у школи. Зар да их питају наставници „Шта вам је отац по струци?”, а клинци да муцају: „Фла-је-ри-ста...” Нипошто! – убеђујем вољену, а она подигла обрву. Није убеђена.

Пре него што сам, као некадашња чигра на сличугама, регрутован у бригаду „летећих на точкићима” – у којој се у подели штампаног материјала грађанима, осим студената, истичу правници, професори, економисти и архитекте – свашта сам радио. Не стидим се! Нисам једини шљакер – писац. Из историје српске књижевности познато је да су понајбољи наши ствараоци тешко ринтачили: кречили станове, мешали малтер, шили крпене луткице... У земљи у којој читање није омиљено, а многи и не знају ову вештину, највећа грешка коју неко може да направи јесте управо – да помисли да ће живети од писања. И ја се прешао!

– Тако ти и треба! Кад си био толико глуп, сад дели флајере! – каже ми женица и броји лову. Срце моје, воли да броји. По више пута.

Признајем, сезонац сам, и то вечити. Лети сам у грочанским воћњацима. Запушим уво дланом па заурлам познату плантажерску: „Берем вишње, бресквама се на-даааам, берем брескве, а чекам јабук-еееееј!” Из суседних крошњи инжењер Благоје и хирург Петар хватају оно: „Ееееј!”

Шетам и псе, није да није, а мачке и канаринце појим кад богате газде отперјају у Шпанију. Заливам им цвеће, шишам траву, чистим фонтанице... Зими лопатам снег и свирим тамбуру по сплавовима. Посла за радише увек има.

Ал’ радим искључиво поштене радње, такав сам тип! Клоним се шверца нафте, препродаје дроге, оружја и откупљивања фирми за један евро. То остављам „способнијима” и имунима на опасност.

Опасност, додуше, вреба и нас сезонце. Трпимо губитке, иако смо искусни. Прошле суботе трио нам је постао дуо: др Петру се на „Ееееј” омакла нога и испао из крошње право на тртицу. На ортопедији су га примили као свога. Средио је да у исту собу „бели мантили” сместе и Благоја који је страдао сутрадан кад смо носили пијанино. Није исто тројица и двојица. Инжењер прихватио аматерски – и „петроф” му нагњечио стопала и шаке!

Од јуче сам и ја са њима. Док сам убацивао публикације у сандучиће на Сењаку, из наоко мирног дворишта искочио питбул! Збрисао сам, ал’ ми пукла кочница на точкићима па се закуцах у знак „стоп” 200 метара даље. Отишло ми коленце и лакат...

Није нам лоше. Разапети, у гипсу, гледамо како Холанђани дељу остатак фудбалског света и кујемо планове за велики повратак. Сезона је тек почела.

Дарко Калезић