Meni

Beograd

„Večna vatra” – paljenje ili rušenje

Nelegalni spomenik postavljen pre 11 godina u znak sećanja na otpor NATO agresiji još nema staratelja, niti se zna da li će na njegovom vrhu ponovo buknuti plamen

Zahvaljujući inicijativi Kluba generala i admirala Srbije, prošle godine su grafiti na postamentu prefarbani, a prilaz spomeniku očišćen

Jedanaest godina otkad je prestala da gori večna vatra na istoimenom spomeniku u novobeogradskom Parku prijateljstva, jošnije poznato hoće li i kada biti ponovo upaljena. Pitanje je i ko će preuzeti staranje nad simbolom otpora naroda NATO agresiji, kako ga je 2000.godine krstila Mira Marković, supruga predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Osim što je okolni park redovno održavan, o spomeniku se od tada niko nije brinuo.Može li činjenica da je bespravno podignut, biti opravdanje što gradski čelnici još ne odlučuju o njegovoj sudbini, a ministri reaguju samo uoči obeležavanja godišnjice bombardovanja,i to na inicijativu građana ili udruženja kojima smeta što spomenik s vremena na vreme služi samo kao mesto za ispisivanje grafita.

Prošle godine,zahvaljujući Klubugenerala i admirala Srbije,iscrtane poruke su prefarbane, prilaz „večnoj vatri” je očišćen, ali plamen nije zasijao. Prema rečima Ljubiše Stojimirovića, predsednika kluba, posle obraćanja predsedniku republike i pojedinim ministrima, Ministarstvo rada i socijalne politike izdvojilo je novac da se spomenik sredi.

–Vatra nije upaljena,jer su oštećene instalacije. Drugo, spomenik nijeosvetljen i može ponovo da bude izgrafitiran. Podignut je na odličnom mestu i nije nam jasno, iako smo svesni činjenice da estetski nije najbolje rešenje, kako niko ne želi ili ne sme da ga ozvaniči. Mogao bi da bude obeležje svim žrtvama NATO agresije. To je, uostalom, naša moralna obaveza prema civilima, deci, vojnicima i policajcima koji su stradali u bombardovanju, ali i prema njihovim porodicama – objašnjava Stojimirović.

Kako je spomenik podignut 2000. gotovo preko noći i nije prošao standardnu i zakonsku proceduru predviđenu za postavljanje takvih objekata, što znači da je nelegalan, odnosno bez regulisanog statusa, grad, odnosno Sekretarijat za kulturu i Zavod za zaštitu spomenika kulture dosad nisu mogli da ga obnove, odgovor je koji je od nadležnih prošle godine dobio Stojimirović.

Od tada se ništa nije promenilo, što je našem listu i potvrđeno u upravi grada: ponovljeno nam je da je obeležje urađeno prema narudžbini i mimo odluke gradske skupštine o podizanju spomenika.

– Ukoliko bi Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica dobila predlog, ona bi za skupštinu grada mogla da pripremi odluku kojom bi se ozvaničilo staranje o spomeniku.U nekoliko navrata gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture čistio je spomen-obeležje da taj prostor ne bi izgledao neuredno – kaže Slobodan Stanimirović, predsednik Komisije za spomenike i nazive ulica i trgova.

Njegovi prethodnici, tvrdi Marko Popović, nekadašnji član ove komisije, većali su šta da se uradi sa obeliskom čiji je plamen ugašen posle 5. oktobra 2000. godine. Komisija ga je tretirala kao divlju gradnju bez ikakvog ozvaničenog spomeničkog značenja. Kao i svaki drugi objekat koji je sagrađen bez građevinske dozvole, mogao je da bude uklonjen da su se dosledno poštovali propisi, kaže Popović.

Čak i ako je odluku o podizanju donela tadašnja vlada? – pitali smo ga.

– Tadašnja ali i bilo koja druga vlada nije nadležna da donese odluku o podizanju spomenika bez saglasnosti u ovom primeru grada Beograda jer ona ne može da krši ustav i propise – odgovara Popović.

– Teorijski je mogao da bude porušen, ali praktično ne. Komisija je tada imala stav da nije primereno rušiti spomenik samo zato što ga je gradila Mira Marković. Ali smo smatrali da treba da se legalizuje, uz određene korekcije estetski loših rešenja, kako su ocenili ljudi od struke. Kontradiktorno je da na vrhu obeliska stoji plamen izvajan u bronzi u čijoj sredini gori vatra. Drugo, sugerisano je da bi unošenjem drugačijeg teksta spomenik prestao da bude strano telo u prostoru. Od toga se tada odustalo, jer su se autori protivili njegovom remodelovanju – ističe Popović.

Ako se ima u vidu način na koji je postavljen, može li obelisk pretrpeti preoblikovanje čak i ako bi se drugačijem izgledu usprotivili autori?

– Kada se regularno na konkursu odaberu autori i rešenje, nisu dozvoljeni nikakvi zahvati bez njihove saglasnosti. U ovom slučaju otvoreno je pitanje da li je saglasnost neophodna ili se spomenik može preoblikovati i bez nje – kaže Popović.

-------------------------------------------------------

Svetomir Radović, autor: Mira Marković je smislila neprilično dugačak tekst

Svetomir Radović, vajar, koji je sa bratom Svetozarem uradio idejno rešenje obeliska, kaže da dosad niko s njim nije kontaktirao i da nema ništa protiv eventualnih intervencija, ukoliko su za njega kao autora prihvatljive.

– Bio sam protiv teksta koji je napisala Mirjana Marković, jer mislim da je bio predugačak i nepriličan za umetničko delo. Umesto stihova i nabrajanja zemalja koje su nas bombardovale trebalo je samo da stoji „Večna vatra žrtvama NATO agresije, narod Srbije”. Jer nije ga zidala Mira niti država već poreski obveznici. Predlagao sam i da betonski postament bude obložen mermerom i granitom da bi se grafiti mogli lakše uklanjati – objašnjava  Radović. 

------------------------------------------------------

30 metara, devet dana, 10 hektara, 500 radnika, 20 kilometara svetlosti

Ova vatra biće svetionik sadašnjoj i budućim generacijama, svedok da će Srbija braniti slobodu dok kao narod živimo na ovim prostorima – reči su iz govora Milana Milutinovića, predsednika Srbije, koji je 12. juna 2000. godine u 22 sata i 20 minuta u Parku prijateljstva upalio večnu vatru na svečanosti obeležavanja godišnjice okončanja NATO agresije. Spomen-obeležje od montažnih betonskih elemenata, visine 30 metara, podignuto je za devet dana, a uređen je i kompleks od 10 hektara. U izgradnji je učestvovalo više od 500 ljudi. U uglovima postamentalnog dela postavljena su četiri svetlosna topa čiji su snopovi obasjavali stub, ukrštali se iznad bronzane baklje na vrhu obeliska teške oko pet tona, a svetlost je sezala 20 kilometara uvis. Pre aktiviranja „svemirske” rasvete morala je da bude obaveštena kontrola leta, a takva vrsta svetlosnih snopova dotad nije korišćena za osvetljavanje spomen-obeležja. Na postamentu širine 5,5 metara uklesan je tekst „Večna vatra” koji je napisala dr Mira Marković, predsednik direkcije Jugoslovenske levice. Za bočne strane odabrala je stihove pesama „Jugoslavija” i „Domovini” Branka Miljkovića. Na spomen-obeležju bila su ispisana i imena autora idejnog rešenja Večne vatre i obeliska, akademskih vajara braće Radović, arhitekata Marka Stevanovića i Miodraga Cvijića, preduzeća „Gosi”, i umetničke livnice „Braća Jerković”, kao i nazivi graditelja „Mostogradnja”, Energoprojekt, Saobraćajni institut CIP... Na otkrivanju spomenika okupili su se brojni građani i gotovo celokupan vrh tadašnjeg političkog, kulturnog i naučnog života Srbije.

 Daliborka Mučibabić

objavljeno: 14.07.2010.

Poslednji komentari

Vukosava Rafailovic, Beograd | 27/07/2010 00:03

Kada bi svaki sledeci rezim rusio javne spomenike, palio pisana, brisao muzicka dela...podizana za bilo cije vladavine, sta bi ostalo od istorije? U tom slucaju zapalimo i muzeje. Ionako se svoje istorije najlakse odricemo!

Milenko Kolarevic | 21/01/2011 23:33

Kakvo rusenje da li ste vi normalni kada bi svaka sledeca vlas rusila ono sto je predhodna zidala ne bismo imali istoriju!!! Pod hitno treba obnoviti vecnu vatru ,ako treba i izmeniti neke delove ali da opet sine plamen sa spomenika.Treba uraditi i dekorativno osvetljenje.Istorija ne bi lbila istorija kad bi se menjala!!!

Nikola Djordjevic | 22/01/2011 13:20

Spomenik je u prvom redu simbol jednog vremena a tek posle umetnicki oblikovana celina, tako da autenticnost mora imati prvenstvo nad prevrtljivom prirodom estetike. Spomenik je i, jednom svojim neizbeznim vidom, licna reklama, propaganda i sl. vladajuceg vrha, na racun drustvenih para, tako da se ni to ovom nasem ne moze zameriti. Neko je pomenuo Rim, obelisk duz kojeg je ispisano Benito Musolini stoji na ulazu u kompleks stadiona Olimpik. Rusenjem stetimo jedino sami sebi, i jedino svoje secanje brisemo, a time smo podlozniji fabrikonanom secanju koje nas moze dovesti u iste nevolje, koje su mogle biti prenebregnute da je se imao posteniji odnos prema sopstvenoj istoriji. Raduje me to sto delim misljenje vecine komentatora pod ovim clankom.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije