Ime Miloša – Bata Milatovića sinonim je za obnovu Avalskog tornja. Sedamdesetogodišnji novinar, rodom iz Podgorice, najzaslužnija je osoba što se građevina porušena u NATO bombardovanju ponovo izdigla nad Beogradom. Čitaocima „Politike” Milatović otkriva da će na svečanom otvaranju kolosa od 204,5 metara, koje će se najverovatnije dogoditi u drugoj polovini marta, biti priređen neviđeni spektakl.

– „U igri” su nastup padobranaca i kros uz stepenice od podnožja do vrha tornja, a na ceremoniju će biti pozvan ceo državni vrh. Čeka se samo 17. mart, kada će upotrebna dozvola, nedavno izdata, postati pravosnažna, i u dogovoru sa meteorološkom službom biće ugovoren datum otvaranja – kaže Milatović.

Otvaranje se odlagalo više puta. Zašto?

Čekala se upotrebna dozvola jer je Vlada Srbije donela odluku da se nijedan objekat ne može koristiti pre tog dokumenta. Toranj je morao da prođe sve kontrole i da se otklone sitne tehničke greške da bismo bili sigurni da je bezbedan. Osim toga, logično je da otvaranje bude po lepom vremenu kako bi što veći broj posetilaca mogao da uveliča taj događaj.

Šta vas je navelo na ideju da pokrenete akciju izgradnje tornja?

Hteo sam da se odužim gradu koji nestvarno volim i koji mi je sve pružio. Sve moje prijatelje koji su dolazili u Beograd vodio sam na Kalemegdan i Avalu da vide stari toranj. Otkako sam sa 18 godina došao iz Podgorice na studije, Srbija i njena prestonica pružili su mi srdačno gostoprimstvo. Nikada niko nije zazirao od toga što nisam odavde, baš kao što kasnije, kada sam posle fakulteta zasnovao porodicu, mojoj supruzi niko nije zamerio to što je Hrvatica iz Dubrovnika. Na dan kada je toranj srušen, NATO avioni gađali su i Straževicu. Od detonacija popucala su stakla na banci u kojoj je moja žena tada radila. Otišao sam kolima po nju. Kada smo se vraćali, videli smo da na Avali više nema tornja. Ona je počela da plače. Rekao sam joj „bruko jedna, nemoj da plačeš”, a jedva sam zadržao sopstvene suze.

Kako je potekla inicijativa za obnovu?

Neposredno posle bombardovanja, podneo sam predlog tadašnjem direktoru RTS-a. Kasnije sam isto učinio i sa narednim rukovodiocima televizije. Svi su isticali da je ideja odlična, ali inicijativa je dobila zamah kada su protokol o saradnji potpisali UNS i RTS. Najveću podršku pružio je direktor RTS-a Aleksandar Tijanić.

A ko nije?

Bilo je nerazumevanja, najviše na početku akcije. Urednik jednog značajnog lista sa kojim sam bio prijatelj rekao mi je da se ne zanosim. „Šta umišljaš, kako te nije sramota? Kad ja to nisam uspeo, kako misliš ti to da uradiš?”, govorio je. Zamalo smo se posvađali.

Kako ste se nosili sa takvim reagovanjima?

Kako drugačije možete da reagujete kad u nešto uđete srcem, a neko vam se podsmeva, osim da progutate i nastavite dalje. Uostalom, nisam grlom u jagode ušao u taj poduhvat. Anketirao sam više od 2.500 ljudi, od čistača cipela na Slaviji do akademika. Svi su se složili da nam je toranj potreban. Što je više rastao,tako je rasla i podrška.

Šta je bio najveći problem u toku izgradnje?

Loše vreme. Sećam se da mi je Jovan, žitelj podavalskog sela, 2009. godine rekao da za svojih devedeset godina nije zapamtio tako snažnu košavu koja je neprestano duvala tri meseca. Sve druge poteškoće graditelji su uspeli da otklone.

Ko je najviše pomogao u obnovi tornja?

Dugačak je spisak ljudi koji su me bodrili da istrajem i koji su zaslužni što toranj ponovo krasi Avalu. Finansijski je pomogla i prošla i sadašnja vlada. Ali i RTS, UNS, brojni glumci, slikari, književnici, akademici, privrednici, sportisti i bivši japanski i norveški ambasadori, dijaspora... Nikako ne treba zaboraviti građane koji su svakog petka čekali Jutarnji program RTS-a da vide koliko je kolos porastao i slali poruke i pisma podrške...

Mnogi su smatrali da je korisnije graditi puteve ili mostove, a ne obnavljati toranj kada je i za digitalnu televiziju i za radiodifuziju svejedno hoće li stub visok 200 metara biti od betona ili čelika? Osim turističke atrakcije, kakva je dobit od tornja?

Beograd i Srbija biće ponovo prepoznatljivi po Avalskom tornju, ali su dobili i telekomunikacioni i radiodifuzni objekat. Mnogi ljudi koji dosad nisu plaćali RTV pretplatu nisu to činili jer nisu imali sliku. Sada će taj problem biti rešen. I radijski program će se čuti mnogo bolje u celoj Šumadiji. Toranj će koristiti i policija, BIA, vojska. Biće to, kao što kaže pesnik Ljubivoje Ršumović, naš prozor u svet.

D. Bukvić
D. Mučibabić