Пошто су у ноћи између 17. и 18. априла 1944. побегли из бомбардованог логора „Дулаг 172” у Београду, који се налазио на Ушћу – уз логор „Старо сајмиште”, четири савезничка војника била су на ивици одустајања. Већ два дана кретали су се пешке ка западу, били су исцрпљени и гладни. Случајно су срели српског пастира, који их је одвео у сремско село Ашања. Савезничким војницима је лакнуло када су срели партизане.

Готово седам месеци раније, 1. октобра 1943. године, један од четворице поменутих војника, Ричард Бриџис, тада двадесеттрогодишњи пилот у америчкој војсци, полетео је из Туниса на своју девету мисију бомбардовања фабрике „месершмитове” на територији данашње Аустрије.

– Немачки ловци и артиљерија сачекали су тешки бомбардер Б-24 код Винер Нојштата. Авион се запалио, тројица су погинула већ у летелици, шесторица су се спасла скоком с падобраном. Мој отац је остао последњи у авиону. Кад је хтео да искочи ваздухоплов је експлодирао! Ипак, некако је искочио – прича за „Политику” Тајлер Бриџиз (49), амерички новинар.

Он је недавно боравио у Србији, у жељи да састави делове приче старе 66 година, да „испрати очев траг” и обави истраживање за књигу и документарни филм о подвигу његовог оца.

Након што је оборен над Бечким Новим Местом, упркос опекотинама, Ричард Бриџис одлучио је да пешачи ка Југославији. Међутим, наишао је на мађарског војника и предао се, поставши први амерички ратни заробљеник у Мађарској. Из села близу границе са Аустријом одведен је у болницу у Будимпешти, где су му месец дана лечили опекотине. Потом Бриџиса враћају у западну Мађарску, у логор. Ту је срео авијатичара Глена Лавленда, који је побегао из Немачке. Уз помоћ Покрета отпора њих двојица 29. јануара 1944. године беже из логора. Дошли су до Барча, на југу Мађарске.

– Хтели су ту да пређу реку и уђу у Југославију, али су ухваћени. Завршили су у једном замку, у градићу Шиклош. А онда су Немци у марту 1944. окупирали Мађарску. Послали су заробљенике у Београд – објашњава Бриџис млађи и додаје да му је у лоцирању логора „Дулаг 172”од велике помоћи био историчар др Милан Кољанин са Института за савремену историју.

– Професор Кољанин одвео ме је на то место. Осећања су ме преплавила кад сам помислио да је мој отац био ту 17. априла 1944. и умало погинуо – каже Тајлер Бриџиз.

Наиме, током савезничког бомбардовања Београда, погођен је и логор. Многи заробљеници су погинули. Али, неке бомбе погодиле су ограду, па је пут ка слободи био отворен. Бриџиз, Лавленд и и још двојица војника побегли су исте ноћи, кроз мочвару. Ишли су дуж Саве. Два дана касније, наишли су на пастира са почетка овог текста...

С партизанима су после Ашање боравили и у Обрежу, Огару, Доњем Товарнику, Суботишту, Пећинцима, Добринцима, Краљевцима, на Фрушкој гори, у Батровцима, Моровићу, Вишњићеву и Сремској Рачи.

– Мој отац надгледао је израду земљане писте близу Моровића. Одатле је, уз помоћ британске тајне службе, из Срема 20. јула 1944. амерички транспортер Ц-47 евакуисао у Италију 25 рањених партизана и пет бивших ратних заробљеника, међу којима је био и мој отац – објашњава Тајлер Бриџиз.

Његов отац се вратио у САД у септембру 1944. Обучавао је пилоте у Калифорнији до краја рата после кога је дипломирао право на Стенфорду. Умро 2003. године. Нашем саговорнику помогао је и потпуковник Џон Капело, војни аташе америчке амбасаде у Београду:

– После разговора с Тајлером Бриџизом, схватио сам да је ово још једна у низу важних прича које су део шире историјске везе САД и Србије. Ово је још један пример храбрости и жртвовања које су испољили Срби како би помогли својим америчким савезницима – каже потпуковник Капело.

Тереза Бојковић