Чачак – Друштво чачанских свештеника свратило је на предах у ресторан „Младост” у Немањиној улици, и све је текло лепо док није дошло до плаћања. Конобар Божидар Милосављевић (27) испоставио им је рачун од 1.375 динара али су гости почели да пребирају по џеповима, нећкају се и правдају да су сакупили само 500 динара. На крају су упитали младића колико новца треба да оставе, а Милосављевић је, сетивши се свештеничког тарифника, сместа одговорио:

– Дајте колико можете. Обично дају две хиљаде, а нико мање од хиљаду и по.

Ово је само једна, али истинита анегдота о чачанским савременицима, која се препричава по граду у зимским данима. За ову прилику издвојили смо још седам и све су донете са терена у изворном облику, дакле без маштовитих додатака.

У другој, Станимир Минић Цане из Доње Трепче, власник чувене „Минићеве куће ракије”, објашњава тајну успеха у послу којим се бави, и хвали своју супругу Гоцу:

– Она је најбоља комбинација на свету. Шљиве сакупља за четворо, а уопште не пије.

Јунак треће је Радмило Мишовић, кошаркашка легенда Борца и Чачка, који је свратио у бифе КК Железничар на станици у граду. Ту су га пријатељи тог клуба, густирајући пиво, замолили да помогне Железничару.

– Свакако да ћу помоћи. Ви то заслужујете – рекао је Радмило одлазећи, и после пола сата, по раднику, послао у бифе пуну кутију јогурта.

Четврту анегдоту испричао нам је Радојица Сретеновић из Миоковаца код Чачка, данас представник наше Привредне коморе у Москви. Каже да је кроз његово село, одмах после Другог светског рата, ишла идеолошка комисија и распитивала се по народу ко је за стару, ко за нову, дакле њихову власт.

– Тако су наишли на неког несретника који је разбијао камен поправљајући џаду, и упитали га: „Јеси ли ти за њих или за нас ?” Човек им је истог трена одговорио: „Јесам!”

У петој анегдоти срећу се у Чачку четнички војвода Гојко Рабреновић и прота Драгомир Љубичић.

– Хајде да седнемо мало у кафану – каже Љубичић.

– Не могу, нисам баш при финансијама – одбија војвода.

– Нема проблема око пара, данас сам имао два уземљења – рече прота.

Драган Ђоловић из Туристичке организације Чачка у шестој догодовштини прича да је његов сусед, Драгачевац, дошао код лекара који га је прегледао и упитао да ли пије.

– Пијем, докторе.

– Е, па ви сте са вашим пићем завршили! – саопштио је лекар одсечно.

Драгачевац је на то узвратио:

– Види се да сте доктор, све сте одмах погодили. Сад купујем од комшије.

Следећа чачанска мудрост забележена је у већ реченом бифеу КК Железничар, где редовно седе и рођени Београђани, као што су ортопед др Љубиша Дмитровић и адвокат Витомир Гале Ђорђевић. Славиша Азањац, боем овдашњи, на лицу места уз пиво објашњава због чега људи из главног града воле да живе у овој провинцији.

– У Београду завршиш посао у три, а кући долазиш у пет. У Чачку ти се посао завршава у три, а кући стижеш у пет до три.

Једном приликом, и то је крај ове мале збирке, на улици у Чачку новинар је срео професора Филозофског факултета из Београда, др Михаила Милинковића, који годинама руководи археолошким ископавањима на локалитету Градина, на Јелици више Чачка. Журналиста је по навици упитао шта има ново, а професор одмах одговорио:

– Ништа. Ваљда знате да се археологија бави само старим стварима.