Башаид зове избеглице

Башаид – Село Башаид, ни тамо ни вамо. Од Кикинде удаљено 22 километара, од Зрењанина 33, од Бечеја 18 километара. Зоран Петровић, председник месне заједнице, ипак сматра да село није недођија у коју вас избаци аутобус фирме „Крстић”, па побегне без трага, већ микроцентар севернобанатског света. Ваљда је зато само у Башаиду вашар тако спектакуларан, и ваљда зато тамо прво гостује новосадска акустична равничарска поп-атракција „Фрајле”, а тек онда одлазе на тезгу у Кикинду.

Село гасификовано, са кафићима, школом и вртићем, продавницама, домом здравља који ради у две смене, полицијом и црквом. И са 20 кућа на продају, које коштају око 7.000 евра свака. Таман колико држава плаћа избеглим и расељеним лицима да се скуће и почну живот изнова. После неуспешне потраге за две породице у избегличком кампу Крњача које смо желели да поведемо у Башаид да погледају то класично банатско лалинско село, пошли смо сами да проверимо вреди ли почети изнова у Башаиду.

Корпулентни Зоран Петровић, први човек села, најпре креће са историјским пи-аром. Неко време били су толико моћни да су и шеф партијског комитета Војводине, и председник покрајинске привредне коморе и помоћник покрајинског ДБ-а, из Башаида одлазили на посао. А са њима у екипи и први секретар тадашње моћне савезне Удбе. На излазу из села, аутобуси су превозили око 1.000 радника, ђака и поштене интелигенције на радне задатке у индустријску Кикинду. До шездесетих година прошлог века имали су и породилиште. Недостајала је само касарна!

А онда су дошле деведесете. Прве избеглице стигле су после рата у Хрватској.

– Можда је стигло стотинак породица, али мало њих се задржало. Одлазили су ка Новом Саду или Београду. У засеоку Бикач било је слободних плацева који су се делили бесплатно. И, ништа. Нико није хтео ни темељ да подигне –каже Зоран.

Али тада ни сељани нису били расположени за долазак нових становника. Шездесетседмогодишњи Раде Парента из села код Задра стигао је на облацима „Олује” са женом и три ћерке. Тадашње власти су усмеравале избегле из Хрватске ка Косову, али је Раде визионарски скренуо са пута.

– Мештани нису желели ни да чују за избеглице. Нису нам давали ни да будемо под киријом. Ја сам дошао без кошуље и са 200 немачких марака у џепу – прича Раде.

Седимо у његовој новој, белој кући. Његова ћерка Соња је дипломирала медицину, удала се за мештанина Драгана Грујића и постала лекар сеоског Дома здравља. Али није све изгледало тако идилично, када је Раде морао да прода златни прстен за 300 марака, да би прехранио породицу. Његов зет Драган је продао кола, како би тасту купио стару кућу од набоја.

– Зидао сам део по део, собу по собу, полако. Сада не бих могао да се вратим у Хрватску. Сродио сам се са комшијама. Штета што избеглице из кампа у Крњачи нису хтеле да дођу овде, да виде како се живи. Нама раније држава није куповала куће и имања. Морали смо да се сналазимо сами. Сада им се то нуди на тацни. Опет, разумем их, јер су по 10 или 15 година у Крњачи. Ту су пустили корење сада их је тешко ишчупати из Београда – прича Раде.

Одлазимо у једну од кућа која се налази на списку месне заједнице, намењену избеглицама. Типична стара, војвођанска. Мало набој, мало цигла. Двориште треба очистити, покосити траву. Главна кућа има пет соба, од којих у четири треба увести добре мајсторе и молере, који би могли да их очас претворе у пристојно место за живот. На пету собу треба заборавити и претворити је у шпајз. Бродски под је у добром стању и са неколико хиљада евра за адаптацију, уз санирање спољне фасаде, кућа би могла да послужи као мотив за цртање банатских разгледница.

Имање површине пет, шест ари има и летњу кухињу, свињац, котарку, гаражу, неколико воћки... Али може ли се живети само од тога? Зоран Петровић препоручује: стотинак метара даље у закуп се може узети јутро земље и кренути полако са пољопривредом. Мало за себе, мало за пијацу.

Добро, није баш добитак на лотоу. Ни Кикинда није оно што је била у доба СФРЈ, када се налазила на врху лествице по платама, што је такође омиљено и радо цитирано народно предање из опуса севернобанатске митологије. Али ново пребивалиште у Башаиду изгледа много разумније, него живот у избегличким камповима. Преко пута куће коју смо посетили, продају се још две. Типична српска прича: старци умиру, млади одлазе и село са 3.500 душа, све је празније. Зоран каже:

– Ваљда ће сад да стане, јер све што је мислило да оде, отишло је!

Одавно не постоји анимозитет према избеглицама. Напротив, сеоска администрација званично позива избегле и расељене да дођу. Добродошли су!