Коњиц – Хаџо Новалић је 20 година радио на одржавању тајног атомског склоништа на брду изнад Коњица,  које је саграђено да се у случају атомског рата ту склоне Тито и његових 350 најближих сарадника. Изградња склоништа, која је у тајности трајала 23 године, завршена је 1979. када се Новалић, по струци машинбравар, ту и запослио и на одржавању склоништа радио све до пензије, 2000. године. Склониште је отворено за јавност 27.маја ове године изложбом „Временска машина – Нема мреже”, првим међународним бијеналом савремене уметности.

Некадашњи рукометаш, Новалић је у лето 1979. затечен на припремама, када су  представници тадашње ЈНА дошли и рекли да траже „људе од струке и поверења за посао који представља најстрожу државну тајну”.

– Проверавали су нас скоро месец дана детаљно, сваког понаособ. И ко су нам родитељи и ко су били њихови родитељи и ко је био у партизанима... Речено нам је да је оно што потписујемо строга државна тајна и да ни најближима не смемо да кажемо где одлазимо да радимо. Тито је тада био у Љубљани, нога му је већи била ампутирана. Ангажовали су нас осморо мајстора различитих струка – машинбраваре, електричаре, механичаре... Оперативни назив склоништа био је „Истанбул”. Одржавали смо уређаје, агрегате, а једном недељно је мењана пијаћа вода за сваки случај. Има и уређаја за пречишћавање ваздуха – прича Хаџо Новалић.

Главни део склоништа, који се састоји из 12 међусобно повезаних блокова, представља простор у коме су и данас сви телекомуникациони системи, агрегати, системи за напајање нафтом, филтери за пречишћавање ваздуха исправни и беспрекорно чисти. Сва постројења и инструменти у објекту су произвођача „Сименс”, „Раде Кончар” и „Искра”. У 12 постојећих блокова и даље се налазе цистерне за питку и техничку воду и аутоматска централа са 350 бројева!

Хаџо Новалић каже да је плата била одлична, виша него што је имао тадашњи пуковник у војсци. Радило се по сменама. Ако раде 24 сата, имају три слободна дана. Једно од најлепших сећања везано је за летње дане када се купао у Неретви одмах испод улаза у склониште и ту, како каже, пецао најбољу рибу.

Питамо Новалића како је одолевао радозналим питањима своје, сада покојне, супруге о томе где одлази на посао, а он нам одговара да ниједног тренутка није откривао природу места на коме је запослен, тим пре што је посао био веома добро плаћен.

– Сви су ме запиткивали, наравно. И пријатељи и родбина, али нисам смео да кажем. Престао сам и да пушим и да пијем. Ко зна, могао сам да изгубим службу, ако бих нешто рекао – каже Хаџо Новалић, чија је пензија данас око 500 евра.

Када је избио рат 1991. године у бившој Југославији, склониште је и даље одржавано по свим тадашњим правилима. Имали су складиште хране и 70 тона горива.

– Пре рата је требало да одем у Приштину да купим нове акумулаторе, јер су постојећи били дотрајали. На сву срећу тај пут није био могућ, иначе да су акумулатори били нови, склониште би било минирано. Овако, није било напона. Експлозив  од 25 тона је био постављен испод цистерни – прича Новалић, а на питање ко је поставио експлозив, наш саговорник каже да је то учинила ЈНА.

– Долазили су и амерички генерали да виде овај бункер и остали су без речи – каже Новалић и објашњава да скраћеница АРК, која се помиње у вези овог објекта, значи „алтернативно руковођење и командовање” у случају напада на Југославију.

За време рата деведесетих само се један агрегат покварио. Из Изетбеговићеве владе, каже Хаџо Новалић, нико није био заинтересован за овај објекат чија је изградња коштала око четири и по милијарди долара.

Марија Ђорђевић