Иако Републички завод за здравствено осигурање финансира опоравак за 60 болесника дневно у Специјалној болници за рехабилитацију „Златар”, ови кревети су празни.

– Невоља је настала када нам је одобрена рехабилитација за реуматолошке болеснике и за пацијенте са повредама локомоторног система – руку и ногу, а не као некада за срчане болеснике. Доведени смо у тешку ситуацију: за годину дана имали смо укупно 59 пацијената, од одређених 60 дневно. РЗЗО нам је последњи динар послао 1. јуна 2010. јер, кажу, нисмо испунили план. Али, како да га испунимо кад нам комисије не шаљу пацијенте. Планину Златар је Влада Србије 2005. године прогласила ваздушном бањом на бази кардиолошких индикација, а сад одједном више није добра за њих – каже за „Политику” директор ове болнице, Ђоко Зечевић.

Комерцијални део ове установе, која има укупно 330 лежајева је у последње две године издржавао медицински део, али Зечевић каже да више не може да исплаћује плате запосленима из медицинског сектора.

Откада се о трошку државног здравственог осигурања до бањског кревета стиже само после тешких операција и повреда, у неким специјализованим болницама и рехабилитационим центрима кажу да не могу да преживе, док су у другима – задовољни.

Директор Института за лечење и рехабилитацију „Нишка Бања”, др Александар Димић објашњава да им 350 постеља за рехабилитацију пацијената са обољењима срца и крвних судова, реуматолошким болестима и повредама омогућава позитивно пословање, али тек уз компензацију оног што стигне од гостију који одмор у овој бањи плаћају из свог џепа.

– Нисмо задовољни ценом од 2.000 динара по болничком дану, али у време економске кризе, само кажемо и то је добро. Никада се за 10 година колико сам директор није десило да не испунимо план, али имамо и цео тим јер рехабилитација кардиолошких болесника је сложена. На бању се чека месец дана, али толико је и потребно да се после инфаркта пацијент мало стабилизује – каже др Димић.

У Институту за рехабилитацију Београд, којем припада и бања „Селтерс” у Младеновцу, 46 километра надомак главног града, потпуно је другачија слика. Др Милена Раонић, медицински директор, каже како је 300 постеља углавном попуњено. Исто је и са 80 постеља за кардиолошку рехабилитацију у Институту у Сокобањској улици. Собе су исте, без обзира на то да ли их плаћа РЗЗО или гост из свог џепа.

– Прошле године осетили смо економску кризу и смањио се број гостију који су традиционално долазили у нашу бању о свом трошку – каже и докторка Раонић.

Професор др Милица Лазаревић, председница Управног одбора Рехабилитационих центара Србије, али и члан републичке комисије за утврђивање центара који задовољавају строге критеријуме за пријем пацијената на рехабилитацију о трошку државе, каже како су трансформацију преживели „најјачи”. Број постеља за пацијенте, чију рехабилитацију плаћа фонд са 11.000 смањен је на 3.300 постеља, па на боравак у бањи или на планини могу да рачунају заиста само тешки болесници. То је значило и да неке болнице за рехабилитацију остану без пацијената.

– Конкретно, центар на Златару може да функционише као одмаралиште или као хотел, али не може као рехабилитациони центар, јер отишли су лекари, а ова установа нема програме рехабилитације, неопходне за тешке кардиолошке болеснике после инфаркта или операције на срцу. Мора се, најзад, једном рећи да у фонду више нема пара да се неко о његовом трошку шета по планини, без обзира на све предности Златара као ваздушне бање – појашњава др Лазаревић.

Државни секретар у Министарству здравља, доцент др Невена Карановић каже за „Политику” да се у овом часу у мрежи здравствених установа налази 22 специјалне болнице и институти. Републичка стручна комисија за рехабилитацију одредила је која бања или лечилиште испуњава услове за рехабилитацију и прецизирала за која обољења.

– До 2.004. године индикације за одлазак у бању биле су врло широке. Догађало се да човек уморан од посла, а и замор је нека врста патолошког стања, добије бању о трошку здравственог осигурања. Међутим, тренутно наш здравствени динар не може да издржи да финансира и таква стања. Од тада су урађене две велике ревизије и стручњаци из области рехабилитације су направили анализу постељног фонда, стања у бањама, опремљености, кадрова... Задатак им је био да сузе индикације за одлазак у бање о трошку здравственог осигурања, онако како се то ради и у Европи – објашњава докторка Карановић.

Србији је, по њеним речима, довољан постојећи број лечилишта и број постеља који се креће од 3.300 до 3.500, а који се дефинише према уговорима које ове болнице склапају са РЗЗО.

– Онај део специјалне болнице који се налази у мрежи здравствених установа подлеже истом режиму као опште болнице, медицински центри или домови здравља. Значи, подлежу редовном стручном надзору, здравственој и санитарној инспекцији, комисијама за здравствену технологију која контролише опрему – објашњава докторка Карановић, додајући да треба правити разлику између онога што је домен здравља и медицине и онога што је здравствени туризам.

Оливера Поповић

-----------------------------------

Дијагнозе које захтевају рехабилитацију

У бање или специјалне болнице о трошку РЗЗО може се ићи због пет дијагноза: после можданог удара и срчаног инфаркта или великих хируршких интервенција, прелома или повреда, реуматолошких обољења, системских болести и због болести органа за дисање, при чему је за бронхијалну астму предвиђена плаћена рехабилитација за децу до 18 година. Још две додатне индикације су болести штитне жлезде и шећерна болест, када се на рехабилитацију у бањама може ићи само са здравственом књижицом и одговарајућим упутом.