Бор, Неготин – Састанак са свештеником Румунске православне цркве Бојаном Александровићем заказујем на поплочаном главном тргу у Неготину, између Храма Свете Тројице, споменика Хајдук-Вељку Петровићу, хотела „Београд” и кинеске робне куће. Александровић, међутим, зове после петнаестак минута кашњења и упућujе нас у протопрезвитерат приобалне Дакије РПЦ, удаљен неколико стотина метара даље.

Црна„дачија сандеро” се зауставља и из ње излази Александровић, одевен у свештеничкуодоруРумунске цркве. Пре неколико дана, с лидерима румунске заједнице у долини Тимока, Александровић је боравио у Букурешту и у Сенату се пожалио на крање тежак положај Румуна у Србији, апострофирајући СПЦза опструисање рада Румунске православне цркве. Али, дебата у румунском Сенату је била много више од питања надлежности две цркве у источној Србији и питања богослужења на румунском језику. Неколико локалних лидера у долини Тимока је у Букурешту поновило своје ставове да су Власи исто што и Румуни, чему се Национални савет влашке националне мањине у Србији оштро супротставља, тврдећи да влашко етничко биће највећег броја људи у влашком корпусу, не прихвата знак једнакости с румунским етничким бићем.

–Власи су посебна национална мањина и њиховим етничким бићем и осећањима не може газдовати нико осим њих самих– каже ми Милетић Михајловић, председник Одбора за међунационалне односе Скупштине Србије и потпредседник Националног савета Влаха.

Као гласноговорника румунског националног корпуса он именује др Предрага Балашевића, лидера Влашке демократске странке Србије, који је такође боравио у Букурешту.

У сепареу кафане у Бору, Балашевић каже да је његова оштра критика државним институцијама и Националном савету Влаха упућена због недостатка школа на матерњем језику, недостатка информисања на матерњем језику и опструкцији богослужења на матерњем језику. При чему су, за Балашевића, влашки и румунски – један језик.

Када сам питао Балашевића на ком језику он говори, одговорио је да прича на језику којим га је учила његова бака, језику који се усмено преноси „с колена на колено”. Балашевић тврди да је разлика између влашког и румунског језика идентична „разликама у говору Пироћанца и Београђанина”.

Овај млади лекар из Бора оштро демантује наводе да је напустио влашки језик и прихватио румунски, сматрајући да је његово етикетирање, као стипендисте румунске владе (у Крајови је дипломирао медицину), потпуно бесмислено.

– Моја борба за изједначавање Влаха и Румуна никако не доводи у питање нашу лојалност држави Србији. Има ли већих пријатеља од Србије и Румуније? Зар председник Румуније не бојкотује скупшефоваземаљаЦентралнеиЈугоисточнеЕвропеуВаршави, солидаришућисеспредседникомТадићемиСрбијомзбогКосова – пита Балашевић, најављујућидаћеразмотритисвојеучешћеудаљемрадуНационалногсаветаВлаха.

Дан касније, отишао сам у Малајницу, бајковито, раштркано влашко село, у чијем подножју је изграђена румунска црква. Поред новог, у жуто обојеног верског здања, гради се још један објекат, регистрован као стамбени. Међутим, протојереј приобалне Дакије РПЦ Бојан Александровић најављује: биће то парохијски дом, а у догледно време – манастир.

Млади свештеник који је из СПЦ прешао у табор сестринске Румунске цркве, оптужује представнике Тимочке епархије и локалне власти „да су учинилисве да не издају дозволу за градњу цркве у селу Малајница”.

Ипак, црква је изграђена, али без дозволеза верски објекат.Александровић је вештим административним маневрима градио цркву као трговински, односно угоститељки објекат. Он богослужење врши на румунском језику, иако признаје да између 50 и 100 људи који су редовни у цркви, тај језик сматрају – „влашким”.

Око пола километара даље, устарој традиционалној кући, поред које су подигнуте две велике, беле грађевине,типичног „гастарбајтерског стила”, осамдесетчетворогодишњи Благоје Ђурић каже да не одлази у румунску цркву, „јер је одувек био Влах, али одувек верник СПЦ”.

И његова комшиница Драгиња Бобулановић такође не жели да слуша богослужење на „туђем” језику. Када говори с децом, прича на влашком, али када слуша божју реч, слуша је на српском.

Како год својатали живописни језик Влаха, током два дана боравка у Неготину и Бору, и од Влаха који не желе да буду Румуни, и од Влаха који се изјашњавају као Румуни, и од Срба који с њима живе заједно, нисам чуо ни реч нетрпељивости, нити сазнао за било какав међуетнички инцидент.

Прави проблем је у нечем другом: источна Србија је постала земља стараца и ускоро ни политички лидери, ни свештеници, неће имати коме да се обраћају.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Резултати последњег пописа

–Уцентралној Србији, по последњем попису из 2002. године, 39.953 грађана су се изјаснили као Власи, док је Румуна било 4.175. У Војводини се 101 грађанин изјаснио као Влах, а 30.419 грађана као Румуни – подсећа Милетић Михајловић, тврдећи да у 18 општина источне Србије Влаха има вероватно четири или пет пута више, али се они својом вољом нису тако изјаснили.

Председник Националног савета Румуна у Србији, са седиштем у Новом Саду, Даниел Петровић, истиче да сваки човек, према Уставу, има право да се изјасни ком националном корпусу припада.

– Ако се изјасни да је Румун, он је Румун. Ако се изјасни да је Влах, онда је Влах. Национални савет Румуна штити интересе грађана који су се изјаснили као Румуни. Будући попис је права прилика се утврди реално стање о томе колико има припадника националних мањина – каже Петровић.