Чекајући црну ружу

Липолист – Нико још није створио црну ружу. Лалу да, али не и ружу. У свету су веома тражене руже необичних боја, попут црне, зелене или плаве, иако још није створен цвет који ће да задовољи све критеријуме. Оно што се, на пример, продаје као црна ружа је „Норита” и ја је имам, али је она у суштини тамноцрвене боје… Стварање нове сорте је мукотрпан посао и кошта много, за шта код нас нема услова. Рецимо, у свету постоји 50.000 врста ружа и стално се стварају нове. Немци и Французи се ту боре за превласт. Да би се створила нова сорта потребно је 350.000 евра и пет-шест година мукотрпног рада…

Овако нам прича Иван Топаловић, дипломирани инжењер хортикултуре, док се шетамо пољаном на којој је око 200.000 садница ружа. Он је највећи произвођач садница ове врсте цвећа у бившој СРЈ и био је један од највећих на просторима СФРЈ. Управо је у Москви добио златну медаљу за квалитет и паковање.

Краду ли вам руже, питамо. То је мањи проблем, већи је крађа калем гранчица.

– Сад вам није добро време за фотографију, оне се преко дана бране од високе температуре. Најподесније време за сликање је четири сата ујутро – објашњава нам док показује прво јоргован-плаву „Шарл де Гол”, а онда нас кроз ватромет боја води до пупољка „Норите”. Црни су док се не отворе, а онда цвет поприма тамноцрвену боју.

– Мој отац Јанко и стриц Живојин покушавали су да створе своју сорту, не генетским инжињерингом већ на старински, традиционални начин… Имали су идеју да је назову по деди Ивану који је био познати калемар и који је далеке 1931. године основао нашу фирму, али то је мукотрпан посао, потребно је много новца и таман кад помислиш да си успео догоди се непријатно изненађење – објашњава Иван сложену технологију стварања хибрида.

У бившој Југославији постојала су два селекционара, али колико је нашем саговорнику познато, Србија нема своју ружу. Чак и чувену „маршал Тито”, која је била јако популарна осамдесетих, нисмо направили ми него – Французи.

Иван се сећа како су тада ову ружу крем беле боје са црвеним ободом садили на сваком кораку после Титове смрти као део акције „88 садница за друга Тита”... „Ми смо је први увезли и дуго је била најпродаванија. Рецимо, од 100.000 садница, 40.000 биле су маршалке”, прича док нам показује захвалницу из 1978. године, која им је стигла директно из Титовог кабинета.

Иван готово с тугом говори како су њихове руже красиле и околину Палате федерације „која је сада зарасла у коров”, а Топаловићи су и краљевски лиферанти. На хиљаде прљаворозе, али и белих и жутих садница поклоњени су двору. Иван руже поклања и Српској православној цркви, а посебно Зворничко-тузланској епархији, јер, како каже, ретки су људи попут епископа Качавенде који сваку биљку чува и не дозвољава, као неки, да се закорови. Не може да поброји силна признања и плакете, али издваја најстарију диплому из 1956. године и два победничка пехара са Новосадског сајма.

Има много дивљих произвођача, а држава не помаже да се среди стање у овој области, поготово када је извоз у питању, прича Иван. Липолист, познат и по фестивалу ружа, један је од три највећа региона за производњу ружа, уз Сенту и Крушевац. Клима одговара, као и плодно мачванско земљиште. Оно што недостаје, по његовом мишљењу су подстицајни кредити, а страховито заостајемо и у механизацији. На пример, Данци већ имају комбајн за вађење ружа, изваде 100.000 садница за дан, а нашем домаћину је за 200.000 садница потребно седам дана.

Питамо шта се највише тражи и да ли има омиљени цвет.

– То је као да мајку питате које јој је дете најдраже. Ако би баш морао да издвојим, онда „Глорија деј”, којој фали још само мирис да добије савршених 10 бодова. Иако се највише траже многоцветнице и црвена боја (од 200.000 садница 40.000 су црвене), ипак тржиште има своја правила: у крају где има доста Румуна продају се жуте руже, у Београду су популарне прљаворозе, а од 10 до 15 одсто су беле које се највише траже због свадби – објашњава наш домаћин.

Посебно велики потрошач ружа је Пожаревац с околином, односно гастарбајтери који виде и како се украшавају дворишта у свету. А у комбинацији са менталитетом наших људи да увек мора да се има више, веће и лепше од комшије, цвећари задовољно трљају руке.

Жене јесу највећи потрошачи, али, каже, њих има највише и у калемљењу, јер им је рука лакша, савитљивије су, а треба радити савијен по цео дан и по великој врућини. „Ово је стварно тежак и стресан посао, ево ја сам имао инфаркт у четрдесетој – прича Иван.

Његов наследник син Немања, студент четврте године пејзажне архитектуре, због знања енглеског и немачког, задужен је у породичној мануфактури за инотржиште. Помажу и ћерка Марија и супруга Славица, којој, Иван признаје, купује цвеће, али и да сви букети на крају заврше код њега у канцеларији.

Сандра Гуцијан