Кањижа – Рудолф Чикош звани Чуда седи у башти кафане „Сан” мртав ’ладан, као пиво које густира, у невероватном стању спокоја за некога у кога цела Кањижа упире прстом и каже – он је тај. Пије „јелен”, али је заслужио да му се обраћају са „лаве”.

– Он је добио! То је он – вичу мештани који пролазе поред кафане, два-три километра удаљене од центра Кањиже, војвођанског градића у коме сви траже одговор на питање: ко је нови милионер из равнице.  

Чуда можда није добио 4, 3 милиона евра на лотоу, али је добио нешто друго: дан огромне локалне и националне славе, као „првоосумњичени” кандидат за срећника који је уплатио добитну комбинацију  1, 2, 4, 8, 13, 14 и 26.

Фама о седмици дрма мирну и меланхоличну Кањижу, која се још синоћ узбунила и у константном је ванредном стању. Момак излази из новог BMW-a, паркираног испред уплатног места Државне лутрије Србије, поред пијаце која је потпуно пуста.

- Ако је паметан, тај је већ побегао одавде – тихо прича момак и поздравља жену која ваљда зна ко је „тај”. Тинда Бачкулин је на ивици нерава. Она је та која је добитни листић провукла кроз апарат, у уторак, после 16 часова. У граду има још два уплатна места, на киосцима „Штампе”, али она је добро знала да је њена машина била талична. Позвала је централу Државне лутрије Србије и они су јој потврдили.  

– Од тада не спавам, немам мира, као да сам ја добила милионе. По Кањижи се већ прича ко је добитник. Сада он има највеће проблеме, а није он „тај”.

Њен комшија Коста улази да је поздрави. Као незаинтересован, равничарски отегнуто пита полуотворених уста:

– Је л’ дошао да части?

– То је државна тајна. У уторак сам радила од пола осам ујутру до пола седам увече, нисам знала да ли сам мушко или женско. Одмотавам филм и кажем вам – није тај што мислите.

Кањижа је већ направила фото-робот осумњиченог и сценарио од utorka синоћ је већ разрађен:

– Немој да кријеш, тај је багериста „Потисја”, возио се бициклом ноћас мртав пијан и викао: „Ја сам добио лото”. Нема ни кучета ни мачета, скита по кафанама, пропио је две куће... Знам му име, како оно беше...

Ту је детектив Коста ставио тачку. Сетио се прошлогодишњег случаја: човек се хвалио у кафани како ће да купи нови трактор од 20.000 евра. Дан касније нису нашли ни њега, ни новац. Још га траже.

– Нек наш милионер добро седне и о’лади главу. Онда нек зове у Београд Лутрију Србије, нек закаже састанак. И нек пази шта прича около – већ озбиљно уплашена жена завршава свој консултантски монолог, препоруку за милионера из равнице. Закључава задњи улаз, навлачи решетке на прозорчић и добацује, док нестаје кроз шпалир тезги:

– Кањижа је срећан град.

Одлази и Коста, загледан у вечност и листиће.

- Усрећио бих цео град – каже уместо „до виђења”.

Конобар ме послужује у кафићу „Корзо’ и заверенички потврђује:

- Тражите багеристу из „Потисја”? Људи причају, дошао је јутрос мртав пијан и бацио директору на сто радну књижицу. Да сам ја добио, напио бих се до коске. Ионако се напијам сваког викенда, па ме нико не би провалио. Онда бих збрисао у Београд, узео собу у хотелу и чекао да одем по лову. Пребацио бих новац у Швајцарску и нестао. Заувек. Шта ли сада мисли багериста? Ако је био пијан, сада се сигурно мртав трезан.

Добро, ко је тај срећни Јозеф К. из Кањиже, коме је варош већ пресудила? Само да их одведе у кафану, части пићем, покупује им имања и кола.

Рудолф Чикош Чуда

Од „Корзоа”, где конобар проклиње злу срећу што он није „тај”, до „Потисја”, има нешто више од километра. Портир поздравља војнички и рапортира:

- Тражите „њега”? Јутрос није дошао на посао. Погледајте у кладионици. Виси тамо. Он је познати коцкар.

Кладионица пуста, разбацани тикети на столу и службеница која се заклела на ћутање.

Јожеф Фехер, пољопривредник који тера бицикл, није везан коцкарском омертом.

– Ех, да сам ја „тај”. Одмах би купио Франка Риберија и довео га у ФК „Потисје”. Чујем да иде из Бајерна. Шта би му фалило у Кањижи – каже Јожеф.  

Глупо је да се понављам. И Јожеф зна ко је „тај”. Али, зна нешто много важније: видео га је пре десет минута. Пије пиво код госпође Роже.  

Он је, дакле, „тај”. Чуда, педесетједногодишњи багериста из „Потисја”. Чврст стисак руке и деманти:

- Нисам ја „тај”. Нисам добио милионе – весело поздравља локални боем, човек који 32 године непрекидно игра све врсте игара на срећу: спортска прогноза, бинго, греб-греб, лото. Муж госпође Роже, Драган Студен, Чудин нераздвојни кладионичарски пријатељ, не труди се да драматургија спласне:

– Напишите обавезно: „Можда није добитник” – а затим на мађарском пева химну кафане: „Ако добијеш на лото, седам дана ћеш да играш на столу”.

– Чуда је рођен на чудан дан, на Дан мртвих, другог фебруара – наставља Драган. – Заслужио је овакву славу. Пре годину дана, на његов рођендан, правили смо весеље у кафани. Написали смо му писмо и он је читао тај говор жени коју је одувек волео, а ми му је довели на славље, као изненађење. У том писму је писало: „Чуда је легенда струњаче, јер је био велики рвач. Чуда је легенда атлетских стаза, јер је највећи маратонац Кањиже. Чуда је легенда диско паркета, јер је био највећи плесач”.

Чуда потврђује, клима главом, баш га брига шта други мисле. Бар један дан је био милионер.

Александар Апостоловски