Положај младих у Србији данас је најблаже речено незавидан: око 50 одсто не ради, а друга половина углавном ради на црно или не раде у струци. Млади се углавном образују за профиле из прошлог века, док поједине нове професије уопште не постоје у јединственој номенклатури занимања. Послодавци не признају дипломе који стижу из сектора неформалног образовања, а с друге стране већина запослених не жели да се стручно усавршава.

Ово је само део проблема са којима се млади данас сусрећу када траже посао по добијању дипломе, чуло се на округлом столу „Од образовања ка тржишту рада”, који су у Народној банци Србије организовали Грађанске иницијативе, Програм за развој УН и Привредна комора Србије. Закључци са овог округлог стола биће представљени на првом од два планирана јавна слушања у Скупштини Србије, а како је најавио Милан Вучковић, председник скупштинског Одбора за омладину и спорт, посланици ће о проблемима младих и реформи образовања слушати крајем новембра и у децембру.

– Пут од образовања до запошљавања у овом тренутку представља прави лавиринт и ја као родитељ имам проблем како да своју децу усмерим. Законски оквир није дефинисан, образовни профили су из прошлог века, репродукују се дипломе, а не знања која траже послодавци, образовање се третира као трошак, а не ако инвестиција… Постоји потреба за новим профилима, а појединих уопште нема на тржишту рада. Истраживања показују да тренутно просечни запослени има између 40 и 45 година, није додатно образован и није флексибилан – каже Видосава Џагић, потпредседница Привредне коморе Србије.

Сузана Крстић из Групе „Хајде да” парафразира речи Миљенка Дерете, извршног директора Грађанских иницијатива да нам није потребна реформа у образовању, већ – револуција. Она каже да млади могу да имају и по 100 сертификата из неформалног образовања, који им не значе ништа приликом конкурисања за посао, јер нису препознати од послодаваца.

Јадранка Димов, експерт за запошљавање и каријерно вођење подсећа да је наша Јединствена номенклатура занимања направљена пре 25 година и рађена је за привреду и територију државе која не постоји.

– У међувремену су многа занимања нестала, а појавила се нова. На пример – омладински радник, тренер, едукатор, низ менаџерских и занимања у области информатике уопште не постоје, имамо 160 катедри у земљи које школују правнике разних усмерења… Послодавци не признају неформално образовање нити препознају Болоњу, што показује да свет образовања и свет рада функционишу као два паралелна света – каже Јадранка Димов.

По њеним речима, у средњим школама се само седам одсто генерације образује у огледним (новим) профилима, а све остало у старим, „мало нашминканим”. Ми имамо 17 универзитета, додаје, а реално наставног кадра само за пет, што значи да је масовно хонорарисање и допунски рад, што онда довољно говори о квалитету. Миљенко Дерета указује и на још један проблем – на стипендију Фонда за таленте могу да рачунају само студенти државних, али не и приватних факултета.

– Обично кажу да ће све то тржиште уредити, а ја се бојим да ће неки људи бити осуђени на незапосленост или рад на црно јер ће бити непрепознатљиви после силних година образовања – истиче Јадранка Димов и додаје да ће до 31. децембра 2012. године бити класификовано (описано) око 600 занимања, што је мало, јер поједине земље познају 1.000, али и по 4.500 занимања.

Саша Радуловић, консултант за инвестиције и порески систем и Милан Кнежевић, потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа се слажу да је неопходно укинути црно тржиште и реформисати пореску политику, јер немамо довољно послодаваца, а оно што имамо „убијамо” пореским наметима.

Већина стручњака каже да је највећи проблем младих приликом запошљавања раскорак у ономе што знају и вештинама које су потребне.

– Ево, узео сам студенте са Академије примењених уметности да их обучим и они су били одушевљени што могу да упознају све машине које користимо. Али, после шест месеци ниједан од њих није могао да остане. Шта ми вреди што цртају као Дирер, када не знају да креирају једну мајицу јер их, како кажу, томе нису учили на факултету – каже Кнежевић.

Оно са чим се сложила већина дискутаната, а што ће сигурно наћи своје место међу предлозима за јавно слушање у Скупштини Србије је став уредника економске рубрике „Политике” Мише Бркића.

– Није потребно да измишљамо топлу воду, довољно је да гледамо страна искуства. Јапан је своје студенте послао на престижне светске универзитете уз обавезу да се врате, Кина такође, а сада то ради и Грузија. Дакле, свим студентима који се упишу на престижан универзитет обезбедити државну стипендију, уз обавезу да се врате у своју земљу. Такође држава мора да одлучи која су нам то занимања потребна у наредних 10 година – рекао је Бркић и додао да за разлику од Грузије ми школујемо стручњаке који после напуштају земљу или пи-арове и наставнике који после по 10 година чекају посао.

Сандра Гуцијан