Криза је натерала и најразвијеније државе Европске уније да под лупу ставе и време које запослени проводе на раду. У њиховом случају максимално време које запослени сме да се проведе на послу јесте 48 сати недељно. Британски премијер Дејвид Камерон добио је недавно сагласност да се преиспита управо та директива ЕУ о 48-часовној радној недељи, коју многи оцењују као контроверзну.

Британија се одавно бори за то да њени радници смеју да раде дуже, истичући да би крута примена директиве коштала њену привреду 250 милиона фунти годишње.Она жели да задржи такозвану opt out клаузулу за појединачне случајеве. То значи да радник може да ради и дуже ако добровољно потпише пристанаку којем ће рећи шефу да не жели да га важећи лимит обавезује.

Ако је за утеху, по регулативи о максималном радном времену, изједначени смо са богатијим делом Европе. И код нас може да се ради најдуже 48 сати седмично, што би значило шест дана по осам сати, али ни ресорно министарство ни послодавци не траже да се овај лимит повећа. Разлог је једноставан.

Драгољуб Рајић из Уније послодаваца каже да код нас нема посла ни за редован рад од 40 сати недељно. Запослени, подразумева се, може да ради прековремено, како то закон каже у случају више силе или изненадног повећања обима послова, али и такав рад не може да траје дуже од осам часова недељно, нити више од четири часа дневно. Све укупно 48 сати седмично.

Посебно је питање да ли се такав рад у Србији уопште плаћа. Није никаква тајна да у многим предузећима запослени раде прековремено, али без икакве накнаде за то.

Да ли запослени у ситуацији када је незапосленост премашила стопу од 22 одсто уопште смеју да траже да им се тај рад плати и да ли имају храбрости да такво понашање пријаве инспекцији рада?

У ресорној институцији кажу да су имали случајеве да су се запослени жалили да им прековремени рад није плаћен, сачињена су решења и послате тужбе прекршајним судовима, али да они немају обавезу да их обавесте о донетим пресудама, тако да немају информацију колико је уопште послодаваца за то одговарало. За наведени прекршај прописана је новчана казна од 600.000 до милион динара за правно лице и казна од 30.000 до 50.000 динара за одговорно лице у правном лицу.

Предраг Перуничић, директор Инспектората за рад, каже да је неплаћање прековременог рада веома распрострањено и да највише неплаћених прековремених сати има у области трговине и угоститељства.

– Највећи нам је проблем то што закон не обавезује послодавце да воде евиденцију о прековременом раду. Када би се то изменило ситуација би се поправила. Контрола инспекције рада је у великој мери отежана управо због тога што послодавци углавном нису донели одлуку о прековременом раду, како то закон налаже, и не воде евиденцију о запосленима који раде прековремено. Инспектору рада тешко је да утврди чињенице о прековременом раду и да ли је послодавац запосленом исплатио увећану зараду – каже Перуничић.

Послодавцима наруку иде, каже, и „зид ћутања” запослених, односно то што они због страха од губитка посла не смеју да пријаве послодавца. Запослени, док су у радном односу, крајње су некооперативни у односу на инспекцију рада, својим изјавама штите послодавца, а тек касније, након престанка радног односа, инспекцији рада износе чињенице које терете послодавца због непридржавања законских одредаба, одредаба општих аката послодавца и уговора о раду.

Јована Рабреновић

-----------------------------------------------------------

Анонимне дојаве

Инспекција рада добија и анонимне представке у којима се указује на прековремени рад код одређеног послодавца без навођења конкретних чињеница о прековременом раду (време када се ради прековремено, колико лица ради...). Како законом није обавезно вођење евиденције о присуству на послу, у тим случајевима инспектор рада нема могућности да утврди да ли је заиста право запосленог угрожено, како би предузео мере у складу са овлашћењима. И поред тога, инспектори рада се труде да пронађу посредне и непосредне доказе да је запослени заиста радио прековремено – каже Предраг Перуничић, директор Инспектората за рад.