Данијелина борба против предрасуда

Проблеме школовања деце са поремећајима у развоју најбоље разумеју они који имају сличне невоље. Зато је Данијела Вуковић (49) у Министарству просвете Србије права особа на правом месту. У одељењу за стратегију и развој образовања на месту саветника задужена је за образовање особа са сметњама у развоју.

Упркос моторичким оштећењима, која јој стварају проблеме у говору и ходу, Данијела је 1984. године са оценом девет завршила студије педагогије на београдском Филозофском факултету, а ових дана је магистрирала на Факултету политичких наука, успешно одбранивши рад на тему: „Имплементација европских стандарда у систем образовања младих са сметњама у развоју у Србији”. Говори и три страна језика: енглески, италијански и словеначки.

Моторичка оштећења утврђена су јој у другој години. Успела је у животу захваљујући свом труду и раду, али и стицајем сплета неких срећних околности. Мајка Милка била је учитељица, а отац Митар – пилот у „Авиогенексу”. Због његове службе је 1967. године, када је полазила у школу, живела у Љубљани, где се без проблема уписала у редовну школу. Трудила се да постигне максимум у складу са својим могућностима. У томе јој је помогла и учитељица која је имала разумевања за Данијелу, тражећи од ње да научи оно што је битно. Није било важно да дрвеним пером које се умакало у мастило пише краснописом, већ да научи да пише обична слова... И другови и другарице из одељења, као и њихови родитељи, лепо су је прихватили. Позивали су је и примали у своје домове. Имала је, каже, и удвараче.

Када је дошла у Београд 1969. године, настали су први проблеми. Није могла аутоматски да се упише у трећи разред осмолетке и настави редовно школовање. Била је приморана да прође категоризацију, ишла је од лекара до лекара, од психолога до психолога који су одређивали степен и врсту њеног оштећења. Само захваљујући борби њених родитеља, Данијела је успела да у Београду настави редовно школовање.

– Деца су ме тешко прихватала у почетку, па и касније. Имала сам увек другарице, али није то било као у Словенији. Овде сам била више добродошла због положаја и звања мојих родитеља – каже Данијела која је по завршетку осмолетке, уписала и завршила средњу библиотекарску школу, а потом и факултет и то нешто пре рока, иако је у међувремену „примила” још један тежак ударац. Када је имала 16 година отац јој је погинуо у авионској несрећи у Габону.

Пошто није могла нигде у Србији да пронађе посао као педагог, радила је административне послове у у „Авиогенексу”. Први пут се 1999. године запослила у својој струци, и то у невладиним организацијама, а 2003. године понуђено јој је радно место у Министарству просвете. У тој установи се и данас бори за бољи третман хендикепираних.

Најтеже је, каже, изаћи на крај са предрасудама наставника, родитеља, околине. На хендикепиране се код нас углавном гледа са самилошћу и сматра се да им је све што су постигли у животу заправо поклоњено.

– А то није тачно – категорична је Данијела и додаје: – Надам се да ће систем у овој земљи у догледно време пружити исту шансу свој деци да покажу шта могу, без обзира на порекло, расу или хендикеп. У редовној школи у Шкотској, у предшколској групи видела сам дете које готово лежи на јастуцима, из којег цевчице вире на све стране, а поред њега сточић са лековима. Да сте видели само срећу на његовом лицу док му прилазе и додирују га друга деца... У Италији је законом регулисано да школа не сме да одбије да прими ни једно дете, чак и у тамошњим средњим школама могу да се уписују ученици са тежим сметњама у развоју.

Све то је до сада код нас било немогуће видети. За такву децу овде постоје специјалне школе и специјална одељења при редовним школама. Према подацима из Националног плана акције за децу у Србији је 85 одсто малишана са сметњама у развоју ван образовног система.

– У нашој земљи Закон о основама система образовања и васпитања омогућава увођење инклузивних облика образовања у редовним предшколским групама, основним и средњим школама, али се та могућност спутава законима о основној и средњој школи који су повезани са Актом о категоризацији деце са сметњама у развоју. Има више модела примене инклузивног образовања, а највише их је разрађено у скандинавским државама. У правцу инклузије тумбају се сада и закони у нашој земљи – објашњава наша саговорница која је најбољи пример за то шта све особе са сметњама у развоју могу да постигну ако им се пружи шанса.

Александра Бркић