Са звањем музичког извођача – џез музике, клавиристе, хорског певача... после завршене средње музичке школе, упркос завидном образовању, млади не могу нигде да се запосле. Заједница музичких и балетских школа настоји да се њиховим матурантима омогуће две године додатног усавршавања за одређене профиле да би после деценије најскупљег школовања могли да добију сталан посао.

– После десет година музичког или балетског образовања навршени средњошколци, уз систематичан рад на методици наставе, могли би да се запосле у вртићу као едукатори. Са средњом школом соло певања могу да раде као хорски певачи, али њихово знање се баца уместо да се искористи. „Баца” се десет година најскупљег могућег школовања са 70 одсто индивидуалне наставе. Па и после основних студија, дакле 14 година музичког образовања, дипломци не могу да се запосле – негодује Мила Лацковић, председник Заједнице музичких и балетских школа Србије, и директор Музичке школе „Коста Манојловић”.

Нема изгледа да ће се овај проблем ускоро решити. Заједница која окупља 62 музичке и четири балетске школе указује и на вишегодишње проблеме из праксе који би се могли отклонити изменама и допунама закона о основном и средњем образовању, међутим не одлучује о усвајању примедаба. Не истиче, али и не спори да „музичке и балетске школе раде једном ногом ван закона”.

На пример деца одустају од музичког или балетског школовања, а не постоји исписница да потврди да су напустила школу.

– Наше књиге и бројке могу да буду доведене под сумњу. Проблем је што надлежни упорно одбијају да у закон допишу да ученик може да се испише из основне музичке или балетске школе на захтев родитеља, уколико је малолетан, или на сопствени захтев ако је пунолетан – објаснила је Мила Лацковић.

Због преласка у другу школу, на пример из београдске „Мокрањац” у новосадску „Исидор Бајић” основцима се издаје – преводница, као и „обичним” осмолеткама које морају да се заврше.

– Догађа се да дете две године свира гитару безуспешно, не иде му ни солфеђо, родитељи више не могу да плаћају приватне часове и одустану од школовања. Констатује се који је разред дете уписало, оно остаје у евиденцији, само у напомени стоји да је напустило школу – објаснила је Снежана Анђелковић, секретар Музичке школе „Станковић”.

Ако се то не промени директори музичких школа, притиснути компјутерским повезивањем школа у којима сваки ђак има шифру, биће приморани да бар до краја ове школске године саопштавају лажан број ученика.

Чини се да нико није озбиљно схватио примедбу Заједнице да би ученик основне музичке у двогодишњем и четворогодишњем трајању, у првом разреду требало да се оцењује нумерички, а не описно као што закон налаже да се оцењују сви прваци.

– Нама ђак првог разреда може да има од пет до 20 година. Соло певање уписују старији од 18, код којих је прошло „мутирање” гласа. У првом разреду, од две године основног школовања за соло певаче, њих оцењујемо описно зато што нико не размишља о особеностима музичких школа. А онда само другу годину бодујемо за упис у средњу – појаснила је Лацковићева.

Ђак може да упише средњу музичку и ако није завршио редовну основну, па ни основну музичку. Услов је да положи испит нивоа знања који одговара захтевима за крај основне музичке. Ако се усвоји нови предлог закона о основној школи ђаци ће моћи да по истом принципу директно упишу други циклус образовања (старије разреде) у музичким школама.

Често први разред средње музичке или балетске уписују ђаци седмог разреда редовне основне. Кад заврше други средње, завршиће осмолетку полагањем „мале матуре”. Навршени четвртаци музичке могу да упишу академију, иако су у то доба стекли знање општеобразовних предмета за другу годину средње.

– „Малу матуру” не бодујемо. Код нас у 50 одсто случајева деца опште и музичко образовање стичу непаралелно. Кровним законом омогућено је да наши матуранти уписују академију без завршеног општеобразовног дела средње школе – објаснила је Мила Лацковић.

Факултет музичке уметности за упис ових ученика тражи од средњих музичких школа уверење да је ученик положио део уметничке матуре који се односи на уметничке предмете, што Лацковићева истиче као додатни разлог да се ова специфичност регулише законом.