Srbica, manastir Devič – Na nekih 30 metara od zatvorenemanastirske kapije, dvoje pripadnika Kosovske policijske službe „čuva” ovu srpsku svetinju. Policajka je Srpkinja, a policajac Albanac. Legitimišu nas i upućuju na donju manastirsku kapiju, gde se niz strminu jedva provlačimo između korova, šuta, kojekakve gvožđurije. Iz sve snage lupamo, u nadi da će neko otvoriti, jer smo se prethodno najavili. U neko doba mladić, koji s grupom Srba izvodi radove na manastirskom kompleksu, kaže da možemo gore. I dok se otvaraju vrata na manastirskom konaku i obnovljenoj trpezariji, pružamo ruke u znak pozdrava igumaniji devičkoj, mati Anastasiji.

Igumanija nam mimikom pokaza da možemo da sednemo, a da je policajac koji je s nama u pratnji nepoželjan. Ništa nismo rekli. Ćutke sedamo za sto, odbijamo ponuđenu kafu, da bi razgovor krenuo tiho, skoro šapatom.

– Nemam poverenja u ove. Došli su samo dva dana po Vaskrsu, kada je francuski Kfor napustio svoje utvrđenje, a sve po nekakvom sporazumu koji je vladika Teodosije odbio. Čuvaju nas oni koji su nas palili 17. marta 2004. godine – mirno, kako samo monahinje umeju, kazuje igumanija.

– Tačno je da nas niko ne dira, ali kako bi i mogao kada iza ova četiri zida nikud ne izlazimo. Trinaest godina čuvali su nas vojnici, pa ni tada nisu mogli da nas odbrane od horde Albanaca koja je popalila i porušila sve što joj je došlo pod ruku. Aprošle godine, naočigled vojnika Kfora, pokradena nam je radionica i niko za to nije odgovarao. Pa, zar mislite da nas mogu ovi odbraniti – ponovo s mirom u glasu, bez imalo ogorčenja, govori mati Anastasija koja je u ovaj manastir, sagrađen oko 1434. godine u ozloglašenoj Dreničkoj šumi na petom kilometru od Srbice, došla pre tačno 44 godine. Imala je, kaže, 13 godina kada je došla „u carstvo božije”.

Obnovljeni sucrkva Uspenja presvete Bogorodice, dva konaka i trpezarija, ali ne i sve ono što je u martovskom divljanju porušeno. Tada je manastir spaljen u prisustvu vojnika Kfora, grobnica Joanikija Devičkog je otvorena, oskrnavljena i u nju je nabacano smeće, a šest monahinja je helikopterima Kfora evakuisano u manastir Sokolicu na severu Kosova.

– Obnovili smo crkvu, zamenjen je pod, stolarija, omalterisani su zidovi, a sagorele freske su delimično očišćene. Ikonostas još nije urađenjer nema novca. Najvažnije je da su mošti Svetog Joanikija vraćene – kazuje igumanija devička, ne želeći da se ponovo vraća u 2004. godinu, kada su nestale mošti Joanikija Devičkog, po kojem je manastir i dobio ime, a koje su pod misterioznim okolnostima od nekog francuskog „istraživača” vraćene u Devič.

Napuštena osmatračnica francuskog Kfora (Foto B. Radomirović)

Ne želi igumanija mnogo da priča ni o tome što se sestrinstvo ne podmlađuje.

– Hristos je rekao: „Ko hoće neka ide za mnom”. Današnje sestrinstvo traži manastir po nekakvoj svojoj meri – bile su reči igumanije.

Već smo u porti manastira koji je sagradio despot Đurađ Branković, podigavši crkvu u spomen na ozdravljenje svoje kćeri. Manastir je bio poznat po kultu Svetog Joanikija Devičkog koji se podvizavao u obližnjoj šupljoj bukvi, a u kamenu je uspeo da napravi izvor, kako bi, kako legenda kaže, žedne lovce napojio.

Lekoviti izvor koji se nalazi na strmini 50 metara ispod manastira, ove godine je presušio. Prvi put za više od šest vekova postojanja. Kaže mati Anastasija da je presušio kada je proletos nedaleko odatle jak zemljotres zatresao Drenicu. A dolazili su mnogi i Srbi i Albanci da nađu spas u lekovitoj dreničkoj vodi.

– Od ove godine ima sve manje Albanaca, dolazili su doskora, primali ih na konačište, jer je vekovima poznato da ovaj manastir mnoge boljke pobeđuje. Ali, da li iz straha, ili ne znam šta, tek sve ih je manje – kazuje nam igumanija dok dvorištem prolazimo pored stoletne jabuke koja je rodila čak i 2004. godine, kada je ceo manastirski kompleks goreo.

Ne kreće se sestrinstvo Deviča mnogo, čak i kad treba do lekara u Kosovsku Mitrovicu, retko se usude, već bolesti same leče. Odavno ovde lekar ne dolazi. Prepuštene su same sebi, molitvama, „moštima Svetog Joanikija Devičkog”, liturgijama koje označavaju novodonesena zvona, jer su im ona nekadašnja iz crkve Samodreže ukradena. S tugom u glasu, onako za sebe, kaže mati da se ova, nova, ne čuju daleko, dok se zvuk onih prvih razlegao celom Metohijom.