Писање „Политике” о могућем месту стрељања и покопа генерала Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, о ономе што се збивало од пре 63 године, није оставило равнодушним бројне читаоце. Посебна пажња усмерена је на основно питање – зашто неко упорно крије документа о том догађају, са којим правом то чини и докле ће тако бити? Одговоре смо потражили од људи који се баве тим послом, а пре свих, од историчара.

Коста Николић је стекао титулу доктора наука на тези о Дражи Михаиловићу. У тој дисертацији нема података о томе како је и где скончао живот човек којег и данас једни сматрају издајником, а други, нарочито у западној литератури и историографији, првим герилцем Европе у Другом светском рату.

– Трагам већ 20 година за том грађом – каже Николић. – Не знам на која све врата нисам закуцао. И приватно и службено. Безуспешно. Није ми јасно ко и због чега крије те материјале. По важећем закону донетом још у време СФРЈ, недоступност обичне грађе је 30 година, а тајне грађе 50. Сви ти рокови су прошли, а документа нису угледала светлост дана. Пронашао сам обиље докумената, али не и те кључне податке – наглашава Николић, напомињући да је готово сигуран да су документа у поседу војне власти.

Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, сматра да би коначно био ред да сва стратишта и гробна места, без обзира на то ко је био каквих идеолошких погледа, буду обележена на достојанствен начин.

– Крајње је време – сматра Павловић – да Скупштина Србије формира анкетни одбор и затражи од свих државних органа и институција да прикупе све податке о страдалницима „свих боја” и да о томе обавесте јавност. Имамо сада чудну ситуацију. У Београд стижу притужбе из Словеније и Хрватске, поводом откривених јама и рудника са посмртним остацима људи с краја рата 1945. године, с тврдњама да су у главном граду Србије боље обавештени о тим збивањима него они. На посредан начин поручују да су Срби егзекутори тих злочина, па још и крију податке о томе – каже Павловић и додаје да нема оправдане бојазни да би се откривањем локације на којој је стрељан и покопан Дража Михаиловић то место претворило у светилиште. На Равној гори су му подигнути споменик и црква, па се ништа посебно не догађа.

Миладин Милошевић, вршилац дужности директора Архива Југославије, убеђен је да су документа сачувана, али неко не жели да их учини доступним.

– Био би злочин да су ти папири уништени. И према народу и према науци. Нећу ни да помислим да је тако нешто урађено. Драгоцене хартије се налазе или код полиције или – пре – код војске. У њима, као што налажу закони, мора да је записано све што се догађало. Ко је обавио стрељање, извештај лекара, снимци… – објашњава Милошевић.

Људи од науке рекли су своју реч. И правници сматрају да државни органи треба да реагују. Мишљење читалаца своди се и на својеврсни апел преживелим сведоцима, а има их још, да коначно кажу своје виђење те ноћи између 16. и 17. јула 1946. године када је стрељан Дража Михаиловић после чега је његово тело сахрањено на непознатом необележеном месту.

Драган Влаховић

--------------------------------------------------------

Новински текстови нису довољни за ексхумацију

„Ексхумацију наређује истражни судија, а не тужилаштво. Да би она могла да буде спроведена, мора да постоји високи степен оправдане сумње да је Дража Михаиловић сахрањен баш на том месту. Новински написи нису довољни. Треба подсетити да је Михаиловић стрељан по, у то време, правоснажној судској пресуди коју је у име државе изрекао суд. Да би се утврдило ко и на који начин може да реагује, треба да се отвори сијасет правних питања”, каже „Политикин” саговорник из тужилаштва који је желео да остане анониман.

М. Д.