Ковин – Жена са дијагнозом шизофреније лежи прекривена гомилом сивих болничких ћебади, иако термометар на зиду оронуле фасаде показује двадесетак степени. Гвоздени оквир њеног кревета наслања се на прозор са решеткама кроз које се пробија шкрто октобарско сунце и уноси светлост у невелику болничку собу – некадашњу аустроугарску касарну у којој се налази 25 кревета. Суверену монотонију сиве боје разбијају разнобојни лекови – фармацеутски „војници“ у борби са демонима најтежих психијатријских болести, сложени у „колони“ на сточићу. Собом се шири мирис дезинфекционих средстава, помешан са мирисом урина који допире из суседног купатила. Оно представља антитезу хуманости – ред тушева без кабина и тоалети – чучавци који немају врата.

Иза тешке гвоздене капије бивше аустроугарске касарне подигнуте 1913. године, а садашње Специјалне неуропсихијатријске болнице „Ковин“, тренутно се налази 736 пацијената који се, према најновијем извештају Канцеларије покрајинског омбудсмана, лече у условима који „вређају људско достојанство и угрожавају људска права и безбедност пацијената“.

Др Жељко Родић, неуропсихијатар и директор ове највеће и најстарије неуропсихијатријске болнице у Војводини,углавном се слаже са већином закључака покрајинског омбудсмана, али додаје да се услови лечења не могу променити преко ноћи.

„У скици за профил великих психијатријских болница налазе се установе које су смештене на периферији градова и то најчешће у бившим коњушницама, касарнама и затворима. Ми смо наследили бивше касарне аустроугарске војске у којима већ цео век лечимо оболеле од најтежих душевних болести, а врата која симболички раздвајају људе који се налазе са ове и са оне стране нормалности, постављена су 1913. године. Тада су прављени и прозори и санитарни чворови и већина столарије која се и данас налази у болничким собама… Друга ствар која нам се замера јесте да наши пацијенти овде бораве деценију-две, што је тачно, али се заборавља чињеница да се родбина практично „одрекла“ већине ових особа. Наши пацијенти су углавном особе којима су родитељи умрли, а од живих сродника имају браћу и сестре који су „заборавили“ на њихово постојање. Где да их отпустимо? На улицу?“, пита наш саговорник.

Да би се психијатријски болесници лечили у друштвеној заједници, по речима др Жељка Родића, потребне су куће, дневни психијатријски центри и заштитне радионице.

„За реализацију овог концепта неопходна је помоћ локалне самоуправе, невладиног сектора и стручних ресурса. А ми то немамо. С обзиром на тешку ситуацију у којој се налазимо и степен руинираности болничких зграда, једна од наших иницијатива за хуманитарну помоћ произвела је реакцију Министарства здравља, чији су стручњаци направили пројекат изградње језгра нове болнице, који подразумева рушење две централне зграде и зидање потпуно нове зграде која би заузимала површину од 4.500 квадратних метара. Вредност тог пројекта износила би око 3,5 милиона евра и новац за реализацију треба да буде издвојен из Фонда за капитална улагања Војводине. Тај пројекат је одобрен, али за њега једноставно нема пара“, наглашава наш саговорник.

У недостатку материјалних средстава из државних извора, руководство ове болнице улаже велике напоре да оствари додатне приходе и побољша услове за смештај, негу и лечење пацијената и да осавремени начине рада. Др Родић истиче да се ускоро очекује отварање новог женског одељења за акутне психозе у којем ће све собе бити двокреветне и четворокреветне и где ће боравити свега 30 пацијенткиња, што представља квалитативан и квантитативан помак у односу на садашње стање у павиљону у којем се налази сто пацијенткиња.

„Пре четири године отворена је Дневна болница и предвиђено је било да у њу болесници долазе на дневну терапију, али она ради са пола капацитета. Пацијенти из Смедерева и Панчева готово и не долазе зато што се куповина карте за превоз не рефундира ако се прелази мање од 50 километара! Захваљујући донацији норвешке владе, изграђено је једно мало одељење за дементне пацијенте. Њихов смештај суфинансирају њихове породице. На врху листе за хитно реновирање налази се павиљон за психогеријатрију у којем леже тешко дементне и и готово непокретне особе које су комплетно зависне од туђе неге и помоћи“, додаје др Жељко Родић.

Руководство болнице је издвојило новчана средства да се сивило болничких зидова замени бојама сладоледа, тако да се болничким парком мирис фарбе меша са мирисима јесени. Кроз борове који наткриљују болничке павиљоне пробијају се сунчеви зраци, а поред „пута којим се ређе иде“, ослоњен на дебло столетног обореног дрвета, лежи човек неодређених година и мрмља неке само њему смислене реченице.

„То је слика пустоши коју у души ствара шизофренија – сваки нови ’атак‘ болести оставља за собом емоционалну празнину. Ове особе немају снаге, ни воље да устану из кревета и сакупе снагу за живот. А ми помажемо да тешко бреме својих менталних недаћа сизифовски гурају уз животну узбрдицу“, закључује др Жељко Родић.

Катарина Ђорђевић