Иако је прошлог месеца министар просвете др Жарко Обрадовић рекао да су 103 наставника проглашена технолошким вишком и да 4.268 просветних радника у Србији нема пун фонд часова, представници Уније синдиката просветних радника Србије и Форума београдских гимназија, иначе и сами професори, тврде да данас нико у просвети не зна какво је право стање на терену. У медијима се могла прочитати и изјава министра и да је у Србији 2.727 наставника без пуног фонда часова, али да постоји 2.553 расположивих радних места која ће се попунити прерасподелом наставног кадра.

– Ја сам као потпредседник УСПРС разочаран јер ни министар ни начелници школских управа а ни директори, немају конкретан и тачан податак колико је људи са смањеном нормом – каже за наш лист Милорад Антић, који је и председник Форума средњих стручних школа Београда..

„Имамо случај професора руског који има само 10 одсто часова и прима плату од 4.000 динара, или професора грађевине који ме пита како да после 34 године стажа живи са 15.000 динара месечно”, каже Антић, додајући да је једино решење у одговарајућем социјалном програму.

Професор који предаје рачунарство и информатику у Школи за негу лепоте сматра да ће без пуног фонда часова или запослења махом остати предавачи у школама које нису популарне младима, попут машинских, хемијских, текстилних, иако нуде образовне профиле који су на листи дефицитарних занимања.

На наше питање ко и како одређује фонд часова, Антић одговара – Министарство просвете, заједно са Заводом за образовање и васпитање, а све зависи који је предмет у питању и да ли је трогодишња или четворогодишња школа. Ученици, рецимо, из српског језика имају два или три часа недељно.

– Уколико се из било ког разлога смањи потреба за неким предметом, онда један од наставника губи часове. Примера ради, ако он уместо 20 има 15 часова, то значи да му се мора издати тридесеточасовна радна недеља, што аутоматски значи и мању плату. Значи, он губи део посла, а не може му се дати да сада чисти двориште. Ово је можда једина професија која постоји у последњих 60 година у којој никад није био гарантован посао – каже за „Политику” председник Форума београдских гимназија Миодраг Сокић, иначе професор у Првој београдској гимназији.

Он тврди да чак ни министар не може да зна тачан број наставника који немају пун фонд часова, јер је „организација школских управа јако лоша, није добар информациони систем, а делом стање на терену крију и директори и школске управе”. Он процењује и да професори језика нису угрожени, нарочито не француског или немачког, чак и да је у порасту интересовање за руски језик јер постоји потреба привреде.

Упитан како се у школи решава ситуација када се појави мањак часова, Сокић објашњава да се прави листа на основу законом утврђених критеријума и да последњи на тој листи губи час.

– Ми смо се изборили за посебни колективни уговор и у њему се каже како се ситуација решава када се појави мањак часова. Међутим, на терену директори не раде тако, користећи слабости синдиката и колектива. То су стандардни критеријуми, има повлашћених категорија попут породиља, трудница… Критеријуми су године стажа, да ли је неко самохрани родитељ, квалитет рада... Затим, не могу два супружника добити отказ одједном, човек пред пензијом не може бити са мањком часова – објашњава Сокић.

На наш коментар да то јако лоше звучи за младу генерацију, јер млад наставник онда ту нема шта да тражи, Сокић одговара да је то тачно и не само за младе.

– Никад није било теже запослити се у образовању и за то смо ми кривци јер смо захтевали да систем затвори, јер сваки пут када се неко прими преко везе, неко други се истисне. Ви имате човека који изгуби часове негде у Пироту јер деца неће да уче француски, а у Београду неког запослите на пет часова. И сад да је ово неки рационални систем, он би овога послао у Пирот. А треба имати у виду и да нема пара – каже саговорник, додајући да нам предстоји рационализације на више нивоа – у планинским подручјима, у градским језгрима где је мањак популације, тамо где су више етничке средине…

Да свака медаља има и другу страну, потврђује и прича начелника Школске управе у Новом Саду Петра Виђиканта, који је недавно изјавио да се дешава и да запослени са непотпуном нормом, када му се нађу недостајући часови, не жели да их прихвати из неких својих разлога: уколико је реч о неразвијеној општини која нема новца да плаћа путовање наставника више него што је плаћала прошле године. Проблем је и када школи треба наставник са пуним фондом часова, а на листи за преузимање има пет наставника којима недостаје по 20 одсто норме.

По речима начелника, до проблема долази и када школа прими на допуну норме наставника из неког удаљеног места, мада одговарајући кадар има много ближе, у суседном месту, али су у суседном кругу, као што су рецимо, Нови и Стари Бечеј или Пећинци и Београд.

Сандра Гуцијан