Док су све одредбе биле на снази, Закон о јавном информисању допринео је да се медијска сцена мало уљуди и упристоји, каже Сузана Грубјешић, потпредседница Г17 плус, странке која је била један од иницијатора усвајања измена и допуна закона.

– Да ли ће тако остати и после одбацивања појединих одредби, зависи пре свега од медија, односно новинара и уредника – истиче Грубјешићева у изјави за „Политику”.

После одлуке Уставног суда Србије да поједине одредбе овог закона прогласи неуставним, Грубјешићева каже да је неспорно да се одлуке Уставног суда морају поштовати, али и да би новинари требало „мање да се баве скандалима”.

– Мислим да и даље треба давати подстрек новинарима да се више баве истраживачким, а мање скандалозним новинарством. Иначе, одбацивањем појединих одредби суштина закона није се изменила, осим што је промењена висина казни за медије – каже Грубјешићева.

Уставни суд је прекјуче прогласио неуставним казнене одредбе предвиђене изменама и допунама Закона о информисању које прописују високе новчане казне за медије. Поједине прописане казне за привредне преступе знатно су више од максимума који је одређен Законом о привредним преступима, а превисоки новчани износи кршили су слободу медија и изражавања, образложио је Уставни суд. Саша Јанковић, заштитник грађана, који је поднео Уставном суду иницијативу за оцену уставности и законитости измена и допуна Закона о јавном информисању, каже да је управо одбацивање казнених одредби које прописују високе новчане казне најзначајнија промена за новинаре и уреднике.

– Те драконске казне су биле највећа претња слободи новинарства. Поједини износи које је предвиђао закон значили су практично гашење медија. Друге одредбе које су проглашене неуставним су биле значајне за оне који се баве медијима финансијски и организационо, попут питања оснивања медија – рекао је Јанковић.

Једна од одредби која ће престати да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику“ је и да оснивач јавног гласила може да буде само домаће правно лице. Републички омбудсман истиче да је задовољан што су готово све одредбе које је оспорио проглашене неуставним и напомиње да је са изменама и допунама закона, усвојеним у Скупштини Србије у августу 2009. године, претила аутоцензура у извештавању и писању новинара.

– То не значи да не постоји одговорност за писање, али та одговорност мора бити таква да не уништи саму срж новинарске професије, односно новинарске радозналости, већ сразмерна. Основни разлог зашто је заштитник грађана реаговао, осим због значаја медија за демократско друштво, јесте и тај што медији врше изузетно значајну функцију у информисању грађана и праву грађана да буду потпуно и благовремено информисани. Сваки атак на медије, дакле, истовремено је и атак на права грађана. Ово нам сада пружа здравију законску основу да се настави са уређењем медијске регулативе, али најзначајније је да су правне институције показале да постоје границе у томе колико се законима може задрти у слободу медија – објаснио је Јанковић.

Он је додао да и одредбе Закона о електронским комуникацијама, такође, на свој начин, могу угрозити слободу новинарске професије, због чега ће омбудсман поднети предлог за оцену њихове уставности.

Закон о информисању био је неприменљив и власт је била свесна тога, каже Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије.

– Нико није осуђен по том закону и он је примењиван само у делу који се односи на уписивање у регистар јавних гласила. Само је „Таблоид“ тужен по том закону и тај поступак још није завршен. Међутим, оно што је била секундарна последица доношења таквих измена и допуна јесте подношење огромних одштетних захтева, као у случају Цеце Ражнатовић, која је тужила „Прес“ и тражила да јој исплате 30 милиона динара или муфтије Зукорлића, који је од „Блица“ тражио сто милиона евра. Када је схваћено да власт жели да казни медије, да постоји такво расположење према медијима, апетити су се отворили – истиче Смајловићева.

Јелена Чалија