Због отказивања рада оба бубрега, Марија Илић (12) из Тополе четири пута недељно долази на дијализу у Универзитетску дечју клинику у Београду. Тада је принуђена да по четири сата буде прикључена за спасоносни апарат док гледа телевизор, чита или учи пропуштено градиво. Њену мајку Весну Обрадовић посебно боли то што године пролазе у чекању на пресађивање и добијање неопходног органа.

– Њено здравствено стање је компликованије и због проблема са јетром. Због тога смо били на испитивањима у Италији. Лекари у овој земљи проценили су да за сада не треба урадити пресађивање јетре, а ставили су је на листу чекања за добијање новог бубрега – каже Весна Обрадовић.

И таман када се породица порадовала што ће дете ускоро моћи да добије нови бубрег и настави да живи нормалним животом, искрсао је нови проблем. Италијански лекари су тражили гаранцију за авион, односно да им се званично пошаље допис како ће дете бити допремљено у Италију, и то у року од 12 сати од када им се јави да је пронађен орган за Марију. Да би се у тако кратком року одреаговало, неопходно је обезбедити посебан лет авионом пословне класе.

– Пошто немамо ту гаранцију, дете није стављено на активну листу чекања. Иначе, трошкове лечења у болници „Ређина Маргарита” у Торину, као и пут, платиће Републички фонд за здравствено осигурање. Колико смо чули, у оваквим ситуацијама требало би да се помогне тако што би нас авион владе одвезао до Италије, али је проблем што се никад не зна када ће он бити слободан, а ми морамо да знамо да ли можемо на тај превоз да рачунамо. Можда ће нас позвати за један дан, можда за месец или годину дана, али гаранција мора да постоји – објаснила је мама Весна Обрадовић.

Дечја клиника и Центар за дијализу и трансплантацију ове болнице упутили су позив свим државним институцијама и приватним компанијама које поседују адекватне авионе.

Очекује се да ће реаговати и Министарство здравља и да ће држава обезбедити спорну гаранцију, али и решити проблем на дуже стазе. Можда у оваквим случајевима може да помогне и искуство приватних клиника које су већ превозиле пацијенте.

– Ми у просеку три пута годишње превозимо авионом болеснике до страних болница и имамо сарадњу са неколико ваздухопловних компанија. Поседујемо мобилну медицинску опрему за ваздухопловни превоз и искусан експертски тим за пратњу пацијената. Досад смо превозили пацијенте који су о свом трошку ишли на пресађивање органа – објаснио је прим. др Слободан Јовановић, власник Клинике „Анлаве”.

Сања Миросављевић, пи-ар РФЗО-а, каже да осигурано лице, које је упућено на лечење на начин који је утврђен Правилником о условима и начину упућивања осигураних лица на лечење у иностранство од стране РФЗО (и уз сагласност комисије), има право на трошкове лечења који обухватају и накнаду путних трошкова.

– Уколико је осигурано лице лечено у иностраној здравственој установи, а није упућено у складу са Правилником о условима и начину упућивања осигураних лица на лечење у иностранство,

нема право на накнаду трошкова лечења из средстава обавезног здравственог осигурања, па самим тим ни на трошкове превоза – додала је Миросављевићева.

То заправо значи да пацијенти који организују хуманитарне акције како би отишли на трансплантацију у неку другу земљу, јер немају сагласност комисије, морају из свог џепа да издвоје новац и за превоз, што износи нешто око 10.000 евра. У Србији на пресађивање бубрега чека око 800 грађана, а међу њима и десеторо малишана. За већину је једини спас кадаверична трансплантација.