Борис Дитрих (Фото Л. Вулетић)

Повод за долазак Холанђанина Бориса Дитриха, представника највеће међународне организације за праћење примене људских права (ХРВ), у Београд било је писање извештаја о стању ове друштвене сфере у Србији, са посебним освртом на неуспех недавно отказане Параде поноса. За време тродневног боравка, Дитрих се састао са представницима 11 институција, партија и организација.

Ко ће све читати Ваш извештај о стању мањинских и ЛГБТ права у Србији?

Моја посета није била у својству „судије” Србији већ је за циљ имала да „Хјуман рајтс воч” стекне увид у тренутну ситуацију у земљи. Извештај ће бити објављен на сајту организације, а затим послат шпанским властима које ускоро преузимају председавање Европском унијом, америчком Стејт департменту и холандским парламентарцима јер у Холандији постоји додатна заинтересованост за стање људских права у Србији. Интерес за ову тему има и Белгија, односно скандинавске земље које у последње време нису благонаклоне према претендентима за приступ ЕУ. Међутим, могуће их је одобровољити усвајањем европских стандарда о људским правима и мерама за подршку мањинама, Ромима, хомосексуалцима...

Колико је неуспела Парада поноса заправо корак назад у европским интеграцијама и да ли усвајање ЛГБТ права може постати неки нови услов?

Већина извештаја које надлежне европске институције пишу о Србији и њеном напретку у интеграцијама садржи компоненте у вези са правима ЛГБТ популације. Оне утичу на процене и ставове земаља ЕУ о вашој држави. Мишљење је да није само хапшење Ратка Младића једино велико питање на које земље Европе, поготово Холандија, очекују одговор. Ту су и мањинска и ЛГБТ права, односно спровођење одредаба Европске конвенције о људским правима чији је Србија потписник.

Шта сте закључили на одржаним састанцима? 

У Министарству за људска и мањинска права говорили смо о тешкоћама у спровођењу права и неопходности да се јавност изведе на пут толеранције. Министар Светозар Чиплић и секретар Марко Караџић пружили су велику подршку овој идеји. Са Снежаном Самарџић-Марковић, министарком спорта и омладине, разговарао сам о политици рада са младима међу којима се у Србији јављају изузетно агресивне и насилне групе. Од ње сам чуо да се само 2,4 одсто судских предмета против насилника и хулигана заврши правоснажном пресудом. Слично ми је посведочио и Омер Хаџиомеровић из Друштва судија који је истакао да судије у Србији трпе велике притиске. Схватио сам да се реч полиције овде далеко чује, јер она има јак ауторитет. Када је реч о Поворци поноса, представници МУП-а истакли су да су учинили све како би обезбедили њено одржавање. Остало је, међутим, помало нејасно ко је „преломио” отказивање параде.

Које политичке, судске и јавне мере треба предузети да би Поворка поноса успела следећи пут?

Мањинска и геј права не треба раздвајати од људских права као што ни Србију не можемо одвојити од припадништва светском и европском миљеу. За напредак у овој области неопходно је да политичари иступе одлучније против нетолеранције и дискриминације свих група. Ваши министри и посланици могу боље, и њихов је задатак да повуку јавно мњење. Примери постоје и у земљама региона, на пример Албанији, где је премијер Бериша држао конференције за новинаре на којима је отворено говорио о потреби за антидискриминационим законима и заштити хомосексуалаца. Ту је и Румунија која шест година заредом успешно одржава геј параду. Ваша полиција би требало да истражи све случајеве претњи и напада и да виновнике преда тужилаштву, после чега би судство озбиљно и ефикасно процесуирало тужбе. Тиме би се показала одлучност државе и поставили примери. Због стања у судству, сматрам да би судије требало да прођу посебне обуке о различитости.

Колику одговорност за неспровођење људских и мањинских права сносе овдашњи медији?

Овде екстремна десница има много медијског простора који користи за ширење говора мржње. Ти људи су у медијима и обраћају се јавности позивима на линч. Јавна гласила треба да промисле о својој одговорности, јер њихов задатак није да само преносе шта „зараћене” стране говоре једна другој, већ и да процене кога и колико угрожавају преношењем таквих садржаја.