Краљево – Главчићима и њиховим потомцима, од којих су многи и сада ,,оџаковићи” села Ковача, на средокраћи пута између Рашке и Јошаничке Бање у подножју Копаоника, бар два пута годишње из далеке Канаде стижу вредни дарови. Тако је и сада, пред новогодишње и божићне празнике, за њих педесетак, отуда стигло око 130.000 евра. Најстарији на породичном стаблу даривани су са по 5.000, млађи са по 4.000, а деца са по 2.500 евра. Свима је дародавац, Деда Мраз или Божић Бата из Канаде – њихов рођак Миломир Главчић (85), богат и угледни становник градића Нијагара Фалс. У Ковачима старији људи га памте као сироче, надничара, дечака који је био ,,више гладан него сит”.

Сада он у Србији има свог „амбасадора” или „банкара” који дарове дели и тај рођак из безбедносних разлога не воли да му се име помиње у новинама, али за „Политику” каже:

– Ми смо веома срећни што имамо Миломира, који никога из ове сиромашне фамилије није заборавио. Поједини од нас у овим временима кризе, без посла и редовних прихода, били би на ивици егзистенције да није њега. Посебно смо на Миломира поносни што поред нас помаже и друге угрожене, унесрећене, болесне... Ето, баш сада је послао новац и за избеглице са Косова и Метохије смештене у Бијелом Пољу и Беранама. Помогао је и изворну групу „Жељин” из Биљановца код Рашке, КУД „Јошаничка Бања”, а по ко зна који пут је послао и новац за доградњу цркве у поткопаоничком селу Жерађу. Иначе, пре две године понајвише захваљујући њему, саграђена је црква у Ковачима, као и православна црква у Канади, коју је назвао по нашем познатом манастиру Студеници.

Већина чланова фамилије никада није видела Миломира, јер је он из родних Попа, засеока поменутих Ковача, отишао пред крај Другог светског рата и више од пола века није посетио своје родно село.

Како је у аутобиографској књизи навео до богатства није дошао олако већ муком и даноноћним радом. Рано му је умро отац Добривоје, а мајка Сава се поново удала, у том браку родила је још двоје деце, али је и она убрзо неизлечиво оболела. Суд је затим сирочад доделио стараоцу и тешко је, по петнаест сати дневно, у дому Благоја Главчића дечак Миломир радио. Зато је у 14. години одлучио да први пут напусти село и отишао је у Београд. Тамо је шегртовао у металостругарској радњи Мила Шкарића, али бомбардовање Београда 1941. године прекинуло је његово изучавање заната. Једва је успео да сачува главу и да се врати у село.

Некако је „прегурао” ратне године, а затим је упућен на одслужење војног рока у једну караулу у близини Преспанског језера. И данас тврди да не зна што га је толико привлачило на супротној обали да једне ноћи 1947. године у униформи и са оружјем и украденим чамцем преплови језеро. Нашао се у Грчкој, где је беснео грађански рат. Најпре се обрео у тамошњој краљевој војсци, а потом у емигрантским логорима у Солуну, Пиреју, па у италијанском градићу Бањоли... Већ у логорима Миломир је показивао таленат да заради новац, рецимо, за Грке је у логору, уз примитивне справе, производио обућарске игле, а у Италији се бавио столарским занатом. Могао је, после, из Италије у више земаља које су примале емигранте, али превагнуло је једно сећање. Као дечак читао је бајку о Канади чијим улицама ходају печени прасићи, по небу лете печене кокошке, а на углу сваке улице стоје људи који деле разноврсну храну и колаче. Ова прича га је опсенила, можда зато што је у животу био више гладан него сит. И рекао је пред комисијом за емигранте: „Сада знам да то није тачно, али хоћу у Канаду”.

Тамо је радио тешке послове у руднику где стиче прву уштеђевину. Затим се преселио у градић покрај Нијагариних водопада, оженио се девојком италијанског порекла Армелијом са којом је добио ћерку Јованку и сина Михаила. Уз женину подршку ушао је и у први приватни бизнис. Најпре је купио омањи мотел, па хотел од 120 соба, биоскоп од 600 седишта, око 80 хектара земље... Умео је, рекло би се, шта да купи, знао је колико да плати, како посао да разради и када некретнине да прода...

И, после свега, сада је задовољан, каже, живи лепо као пензионер и често сања своје Попе и поткопаоничке горштаке, а за „Политику” у телефонском разговору каже:

– Можда ћу једног дана доћи. Недавно ме је рашка општина прогласила заслужним грађанином и то ме је обрадовало, али и подстакло да се запитам да ли сам баш ја то заслужио. Знате, нисам поносан што сам из српске војске емигрирао, али онда и помислим како бих, да сам тамо остао, моје рођаке и друге добре људе несрећних судбина помогао. Овде сам свој финансијски циљ остварио, а посебно се добро осећам, бар десетак дана делујем весело и живахно, кад помогнем ономе коме помоћ заиста треба...