Неготин – Два преграђивања Дунава, 1969. и 1984. године, када су грађене хидроелектране „Ђердап I” и „Ђердап II”, потпуно су прекинула пут морунама и јесетрама од Црног мора до природног мрестилишта у Ђердапској клисури, што је довело до престанка производње чувеног кладовског кавијара, деликатеса на чијем је извозу Рибарско газдинство „Ђердап” у Кладову деценијама изузетно зарађивало. Извозило се годишње и по две до три тоне кавијара, највише у САД. Процењује се да би на том тржишту и данас имао прођу, и то по цени од 2.000 долара за килограм.

Готово две деценије касније, на Кусјаку код Неготина, дугу традицију овдашњих аласа кренуо је да обнавља Неготинац Станко Бируцић. Он је добар део своје гастарбајтерске уштеђевине уложио у изградњу мрестилишта и узгајалишта за моруне и јесетре, да би из њихове икре наставио да производи и извози чувени кавијар. У међувремену, док гајене женке рибљих колоса не достигну полну зрелост да би могле да положе икру, Бируцић је правио и извозио кавијар од моруна уловљених испод друге ђердапске електране, у Прахову и Радујевцу.

Али, Европљани и Американци су, због нових прописа, престали да увозе наш кавијар. Затим су међународним прописима џиновске икроносне рибе (које достижу тежину и до 300 килограма, а женке дају и до 50 килограма икре) стављене под заштиту, као угрожена врста. Тако се Станко Бируцић, власник фирме „Феникс” у Неготину, коју је основао 1989. године, нашао у небраном грожђу.

– Не знам шта да радим са око 2.500 икрашица и како да повратим око 300.000 евра које сам уложио. Уз то, за исхрану риба, утрошену струју коју гута велика пумпа и плате за тројицу радника месечно ми је потребно 2.500 евра – каже нам Бируцић, који је 2001. подигао мрестилиште и погон за производњу и паковање кавијара за извоз, а две године касније саградио и велико покривено узгајалиште за измрешћене младунце, који су већ досегли тежину од око 25 килограма. Огромни базени су препуни.

Све донедавно говорио је Бируцић како ће од свега дићи руке. Није му успело ни да од државе добије право да привремено газдује на 15 километара Дунава – од „Ђердапа II” до ушћа Тимока, односно до тромеђе са Румунијом и Бугарском. Пријавио се на тендер, али није прошао. Прошле су „Србијашуме” и „Гранд кафа”. Намера му је била да од издавања риболовних дозвола на поменутом подручју покрије бар део трошкова – док кавијар од гајених риба не крене у извоз. Убеђивао је надлежне и како ће део већ одраслих моруна пустити у Дунав, да оду до Црног мора, да се обнови угрожена рибља врста.

– А највише од свега ми је стало да обновим бренд нашег кавијара, по коме смо већ деценијама познати у свету. Реч је о кавијару врхунског квалитета, који гурмани цене више од свих осталих на светском тржишту – истиче Бируцић, додајући да ће распродати вишак мужјака, чије месо је веома тражено и ексклузивни ресторани га плаћају 10 евра за килограм. Али, задржаће све икроносне женке, неке од њих ће већ од идуће године давати икру за кавијар.

Стојан Тодоровић