У ор­га­ни­за­ци­ји Цен­тра за ин­те­гра­ци­ју мла­дих, Се­кре­та­ри­ја­та за деч­ју и со­ци­јал­ну за­шти­ту и оп­шти­не Но­ви Бе­о­град по­чет­ком ју­ла по­чи­ње ре­а­ли­за­ци­ја пи­лот-про­јек­та укла­ња­ња ма­ли­ша­на ко­ји про­се или пе­ру ве­тро­бра­не на рас­кр­сни­ца­ма. Ка­ко за „По­ли­ти­ку” ка­же Љи­ља­на Јов­чић, град­ски се­кре­тар за деч­ју за­шти­ту, по­сао око укла­ња­ња де­це са ули­ца би­ће по­ве­рен та­ко­зва­ним ху­ма­ним па­тро­ла­ма, са­ста­вље­ним од пред­став­ни­ка не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја, цен­та­ра за со­ци­јал­ни рад и по­ли­ци­је, а оп­шти­на Но­ви Бе­о­град иза­бра­на је због то­га што се у овом де­лу Бе­о­гра­да на­ла­зе нај­ве­ће и нај­про­мет­ни­је са­о­бра­ћај­ни­це, али и нај­ве­ћа не­хи­ги­јен­ска на­се­ља у ко­ји­ма жи­ве ром­ски ма­ли­ша­ни.

На­ша са­го­вор­ни­ца ис­ти­че да су де­ца про­сја­ци и пе­ра­чи ве­тро­бра­на са­став­ни део со­ци­јал­не ико­но­гра­фи­је сва­ке ме­тро­по­ле, али до­да­је да се рад ове де­це не мо­же прав­да­ти чи­ње­ни­цом да је про­сја­че­ње део жи­вот­ног обра­сца ром­ске по­пу­ла­ци­је, јер пред­ста­вља рад­ну екс­пло­а­та­ци­ју де­це ко­ја је по на­шем за­ко­ну нај­стро­же за­бра­ње­на.

Овом про­јек­ту ку­мо­ва­ли су тра­гич­ни слу­ча­је­ви у ко­ји­ма су де­ца по­вре­ђи­ва­на па и ги­ну­ла под точ­ко­ви­ма во­зи­ла. Не­дав­но је три­на­е­сто­го­ди­шњи де­чак, ко­ји је прао ве­тро­бра­не на се­ма­фо­ру у Ни­шу, те­шко по­вре­ђен при­ли­ком су­да­ра ауто­мо­би­ла. У Бе­о­гра­ду сво­је­вре­ме­но је по­ги­ну­ла ром­ска де­вој­чи­ца ко­ја је про­си­ла код Бе­о­град­ског сај­ма ка­да је на њу на­ле­тео ка­ми­он, а тра­гич­на суд­би­на за­де­си­ла је и мла­ди­ћа ко­ји је прао ве­тро­бра­не на Но­во­сад­ском пу­ту, код на­се­ља Га­ле­ни­ка.

Та­ма­ра Лук­шић-Ор­лан­дић, за­ме­ник за­штит­ни­ка гра­ђа­на за пра­ва де­те­та, кон­ста­ту­је да су ин­сти­ту­ци­је си­сте­ма по­сре­дан кри­вац за чи­ње­ни­цу да се ром­ска де­ца рад­но екс­пло­а­ти­шу, од­но­сно да се ве­ли­ки број де­це пред­школ­ског и основ­но­школ­ског уз­ра­ста на­ла­зи на ули­ца­ма на ко­ји­ма про­си, са­ку­пља се­кун­дар­не си­ро­ви­не или пе­ре ве­тро­бра­не на опа­сним рас­кр­сни­ца­ма.

– Пи­та­ње те де­це мо­ра се ре­ша­ва­ти у са­рад­њи цен­тра за со­ци­јал­ни рад, МУП-а и шко­ле, а да би круг по­чео да се за­тва­ра др­жа­ва мо­ра да ре­а­гу­је. Тре­ба има­ти на уму да ве­ли­ки број ових ма­ли­ша­на не­ма лич­на до­ку­мен­та, би­ло због то­га што ни­су при­ја­вље­на по­сле ро­ђе­ња би­ло за­то што су до­шла из из­бе­гли­штва, а то их чи­ни „не­ви­дљи­вим“ за уста­но­ве си­сте­ма. Не по­сто­је по­да­ци да су рад­ни­ци не­ког цен­тра за со­ци­јал­ни рад по­кре­ну­ли по­сту­пак про­тив ром­ских ро­ди­те­ља за ли­ша­ва­ње ро­ди­тељ­ског пра­ва због то­га што они де­цу те­ра­ју на про­сја­че­ње – де­ли­мич­но због то­га што су ова де­ца „не­ви­дљи­ва” у очи­ма би­ро­кра­ти­је, а до­брим де­лом и због то­га што струч­ња­ци има­ју ду­пле стан­дар­де ка­да су ром­скаде­ца у пи­та­њу и про­сја­че­ње и жи­вот на ули­ци сма­тра­ју ром­ским сти­лом жи­во­та, што не сме да бу­де ар­гу­мент – ка­те­го­рич­на је Лук­шић-Ор­лан­дић.

До­ма­ће ин­сти­ту­ци­је то­ле­ри­шу то што се ова де­ца на­ла­зе из­ван си­сте­ма и до­зво­ља­ва­ју им да бу­ду „не­ви­дљи­ва”, што пред­ста­вља гру­бо кр­ше­ње Кон­вен­ци­је о пра­ви­ма де­те­та ко­ја на­ла­же да сва­ко де­те има пра­во на до­ку­мент, ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца и до­да­је да др­жа­ва мо­ра да бу­де „тре­ћи“ ро­ди­тељ овој де­ци и да им омо­гу­ћи да ужи­ва­ју у сво­јим пра­ви­ма.

Жи­во­јин Ми­тро­вић, пред­сед­ник удру­же­ња „Ром­ско ср­це“, ко­је је пре не­ко­ли­ко го­ди­на у са­рад­њи са са­о­бра­ћај­ном по­ли­ци­јом и Упра­вом за стран­це по­ку­ша­ло да ре­а­ли­зу­је про­је­кат укла­ња­ња ове де­це са рас­кр­сни­ца, ка­же да је њи­хо­ва пи­лот-сту­ди­ја по­ка­за­ла да не­ка де­ца про­се на ули­ца­ма због те­шке еко­ном­ске си­ту­а­ци­је, а дру­га су део лан­ца тр­го­ви­не љу­ди­ма и ни­су гра­ђа­ни Ср­би­је.

– На­ша је иде­ја би­ла да их скло­ни­мо са ули­ца, а не да про­тив њи­хо­вих ро­ди­те­ља по­кре­не­мо по­сту­пак за ли­ша­ва­ње ро­ди­тељ­ског пра­ва и на тај на­чин учи­ни­мо жи­вот ове де­це још ком­пли­ко­ва­ни­јим. Је­ди­ни на­чин да се про­сја­че­ње спре­чи је­сте да се еко­ном­ски осна­же по­ро­ди­це ових ма­ли­ша­на, а они вра­те у об­да­ни­ште и школ­ске клу­пе. Ме­ђу­тим, мно­га од ове де­це ни­су упи­са­на у ма­тич­не књи­ге ро­ђе­них па се вр­те у ад­ми­ни­стра­тив­ном за­ча­ра­ном кру­гу из ко­га нај­че­шће из­ла­зе на ули­цу – кон­ста­ту­је наш са­го­вор­ник.

А на пи­та­ње – ко је над­ле­жан да ма­ле про­сја­ке скло­ни са про­мет­них са­о­бра­ћај­ни­ца, бив­ши ру­ко­во­ди­лац Упра­ве са­о­бра­ћај­не по­ли­ци­је Бла­жо Ми­ли­нић ка­же да је то пи­та­ње фор­мал­но не­раз­ја­шње­но.

– Са­о­бра­ћај­ни по­ли­цај­ци тре­ба да обез­бе­де без­бед­ност и не­сме­та­ни про­ток са­о­бра­ћа­ја и, ши­ро­ко по­сма­тра­но, они има­ју пра­во да скло­не де­цу са рас­кр­сни­ца на тро­то­ар. Ме­ђу­тим, то ни­је њи­хо­ва оба­ве­за и од­го­вор­ност, због че­га је нео­п­ход­но да они ко­ор­ди­ни­са­но ра­де у са­рад­њи са струч­ња­ци­ма цен­тра за со­ци­јал­ни рад а убу­ду­ће и са ко­му­нал­ном по­ли­ци­јом ко­ја се осни­ва – ка­же Ми­ли­нић.

Ка­та­ри­на Ђор­ђе­вић