И девојке студирају теологију

Наташа Филиповић ускоро пуни 40 година, инструктор је фитнеса и на завршној је години Православног богословског факултета. Када је одлучила да упише овај факултет, није никоме рекла, јер је, каже, знала како ће да реагује околина, а она је само желела да ради оно што воли.

Миланка Тешовић (21) је из Херцег Новог, на трећој је години, и као и Наташа даје испит за испитом. Позив је бирала срцем, каже, тако да учење и студентске обавезе не доживљава као нешто што оптерећује, већ као нешто што испуњава радошћу. Миланка долази из радничке породице и издржава се од стипендија и сезонских послова.

Једна своју будућност види као вероучитељица у школи, друга у Митрополији црногорско-приморској. Оне разбијају стереотип о уобичајеном студенту ПБФ, који је од 2004. године враћен у окриље Универзитета у Београду.

Док се пењемо ка студентском клубу и пролазимо кроз ходнике пуне зеленила, Наташа и Миланка објашњавају да је овде другачија атмосфера него на другим факултетима, блискији однос студената и професора јер их нема много, а ту је и чињеница да су и богослужења на факултету.

– Имамо предавања по цео дан, а у капели свакодневна богослужења. Студенти живе у дому или приватно, хране се у студентским мензама. Поједине колеге истовремено студирају и права, филозофију, историју... и што да не, Србији су потребни млади и образовани теолози – каже Наташа, која је после нашег разговора отишла на колоквијум из старогрчког језика.

Обе саговорнице поручују будућим бруцошима да упишу овај факултет, јер се овде учи раду, добијају се одговори на разне дилеме, стичу широка знања из разних области, живих и класичних језика, али учи и „жива” вера...

– Циљ факултета није да напредујемо само интелектуално и академски, већ и у приближавању Богу. Моја жеља је да служим цркви и ширим реч Божју – каже Миланка, која је очекивала предавање из „историје српске цркве”, предмета који предаје нови декан проф. др Предраг Пузовић.

Он каже да овде студира 1.832 студента (око 30 одсто су девојке), којима предаје 43 професора.

– У овој школској години смо уписали 267 студената на свим нивоима студија, а просечна оцена студирања од 2007. године је 8,03. Имамо доста сиромашних студената, оних чији родитељи не раде, оних који немају родитеље и свима излазимо у сусрет и ослобађамо их школарине. Имамо и једну слепу девојку, која такође не плаћа студије – прича др Пузовић.

То је вероватно и један о разлога што су студенти ПБФ вредни – они четворогодишње студије у просеку завршавају за само четири и по године, а трогодишње за три године и осам месеци. У 2012. години је дипломирало 179 студената на основним студијама, 29 на мастеру и одбрањена је једна докторска теза.

– Факултет је један од оснивача Универзитета у Београду, али је укинут одлуком комунистичких власти после Другог светског рата и тиме нам је нанета велика штета. Бригу о њему је морала да преузме црква која је изашла из рата разорена. Тек после 52 године факултет је враћен тамо где му је место, чиме је исправљена велика историјска неправда. Данас добро радимо, имамо одличну сарадњу са Универзитетом и другим факултетима, једино муку мучимо са новцем, потребно је доста средстава за одржавање ове зграде, плаћање комуналија, али некако се сналазимо – каже декан Пузовић.

Он додаје да готово нема незапослених дипломаца, у школама је и даље велика потреба за вероучитељима, а посао се добија и у медијима, државним органима, политици…

Иако је ово релативномала заједница у односу на друге факултете, додаје, само ове године предвиђа пет скупова на којима ће учествовати велики број најугледнијих богословских имена из света. У прошлој години је објављено око 120 публикација, уџбеника, монографија, студија..., а од пет факултетских гласила, три су међународно акредитована.

Проф. др Драгомир Сандо, продекан за науку, после деканата показује нам студентску службу, амфитеатар, капелу, библиотеку са читаоницом у којој су наслагани индекси. Он каже да је ово један од најелитнијих православних факултета у свету, али и међу теолошким факултетима других хришћанских конфесија припада му врло високо место. Док разговарамо, студенти прилазе и предају семинарске радове. Професор Сандо објашњава да сви радови и дисертације морају бити на ћирилици. Курикулум је спој традиционалних и модерних вредности, а „Болоња” се доживљава као искорак напред, а не као униформисаност и тескоба.

– Наши студенти су неколико година прваци или међу три најбоље екипе европских теолошких училишта. Шаховски клуб „Богослов” је у српској лиги. Добар нам је и кошаркашки тим. Добровољни смо даваоци крви која се организовано даје више година. Знатан је број оних који су постали завештаоци органа, велики број студената је укључен у сарадњу са особама са инвалидитетом и посебним потребама, социјалним структурама и харитативним установама – каже др Сандо.

Сандра Гуцијан