Сваки родитељ који жели да упише своје дете у редовну школу може то од ове године и да учини. То је једна од новина које важе од 1. септембра. Нови Закон о основама система васпитања и образовања под појмом „сваки” обухватио је и родитеље деце са сметњама у развоју, која од ове школске године први пут имају и законску могућност да крену у редовну школу. И раније се дешавало да деца са сметњама у развоју похађају редовне школе, али је то зависило од воље установа или наставника, тако да је само мањи број ове деце имао приступ редовним школама, објашњава Тинде Ковач-Церовић, државни секретар Министарства просвете. 
– Током образовног процеса, а уколико је потребно и уз помоћ нових општинских међуресорних комисија за процену потреба за додатном образовном, здравственом или социјалном подршком, процењује се потреба за додатном подршком која се пружа детету, а може подразумевати индивидуализацију наставе, образовање на основу индивидуалног образовног плана, сарадњу редовне и специјалне школе око неких видова подршке детету или, у неким случајевима и потпуно образовање у специјалној школи – каже Ковач-Церовић.
Она истиче да се број ученика смањује за два или три уколико је у одељењу дете са сметњама у развоју, да је кроз обуке за инклузију до сада прошло око 7.500 запослених у школама, као и да је на сајту Министарства просвете постављена мрежа за подршку наставницима са контактима особа које им могу одговорити на недоумице око спровођења инклузије.
Инклузија је изазвала и велике полемике: због једне такве прекинута је и конференција за новинаре недавно одржана у београдском Медија центру. Унија синдиката просветних радника Србије саопштила је да су доживели велике непријатности од представника невладиног сектора уз повике да су фашисти, када су изнели своје ставове да се инклузија спроводи на пречац, да наставници нису довољно обучени за рад са овом децом, да школе нису технички припремљене. С друге стране, Наташа Милојевић из Иницијативе за инклузију Велики мали, истиче да су просветари изнели озбиљне неистине и дискриминаторске ставове попут тога да „велики број родитеља деце са посебним потребама потиче из социјално депривираних средина”.
– Учитељи и наставници су наједукованији да образују и уче децу. Они треба да имају подршку с наше стране за нешто што не могу спровести сами. Што се тиче замерке да ће наставници превише времена посвећивати деци са сметњама у развоју, дешава се да друга деца буду много захтевнија и да им се треба много више посветити него деци са сметњама у развоју. Такође, постоје школе које су опремљене рампама и прилагођене малишанима са инвалидитетом – каже Милојевић.
Средња економска школа из Суботице једна је од девет образовних установа  у Србији које учествују у програму спровођења инклузивног образовања и тренутно је похађа троје деце са неком од развојних сметњи. У првом разреду је један хиперактивни дечак, други разред похађа дечко са поремећајем говора и благом менталном заосталошћу, док је у трећем ученик који је аутистичан.
– Ђацима који иду у одељење са хиперактивним дечаком објаснили смо какве сметње у развоју има њихов друг: да понекад не може да контролише своје понашање, па не треба да га задиркују или изазивају, а увек ако примете да се узнемирио треба да позову педагога или мене – каже Стаменка Судар, психолог сомборске Економске школе.
Она истиче да ученик са аутизмом без већих проблема прати наставни план и програм, као и да су му неке ствари, попут начина испитивања, прилагођене. Судар каже да су ђаци у овом одељењу, а има их 37, врло лепо прихватили свог друга, а његово присуство им је омогућило да преузму на себе озбиљнију улогу и развијају већи степен одговорности према другима.
Пред родитељима који треба да донесу одлуку у коју школу да упишу дете није нимало лак задатак, а стручне установе су ту да покушају да пруже што више информација и олакшају им доношење одлуке, каже психолог Весна Шутић из Основне школе „Душан Дугалић”, прве специјалне школе у Србији за школовање деце ометене у развоју.
– Свако дете је прича за себе и универзалног савета нема. Родитељи треба стално да прате своје дете и процењују шта је најбоље за њега. Зато је важно да идемо ка једном отвореном, проходном образовном систему у којем ће, на пример, малишан моћи да крене у школу за децу са сметњама у развоју, па да, ако процена буде таква, буде пребачен у редовну, типичну школу – истиче Шутић.
 
 Ј. Чалија