Припадници хрватских снага предају оружје припадницима ЈНА код Вуковара 1991. године

Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије још не може јавно да се оглашава поводом навода да су током 1991. и 1992. године хрватски заробљеници мучени на неколико локација у Србији. Како је за „Политику” објаснио портпарол тужилаштва Бруно Векарић „предмет је тренутно у раду, али ће после одређених провера које су у току, тужилац моћи званично да изнесе свој став”. Векарић је потврдио да су тужилаштву поднете кривичне пријаве у вези са наводима о тортури у логорима.

Удружење „Вуковар 1991.” у мају прошле године поднело је кривичну пријаву против непознатих починилаца због, како је наведено, ратних злочина почињених над цивилима и ратним заробљеницима у неколико логора у Србији од октобра 1991. до августа 1992. године. Због „ратних злочина у логорима у Бегејцима, Стајићеву, Сремској Митровици и Нишу, где је било затворено најмање 3.000 хрватских војних заробљеника и цивила” Жупанијско тужилаштво у Осијеку затражило је недавно истрагу против генерала Александра Васиљевића, шефа Управе безбедности Секретаријата за народну одбрану у време почетка рата у Хрватској и БиХ.

Фонд за хуманитарно право поднео је тужбу за накнаду штете против Републике Србије у новембру 2007, а, како објашњава Сандра Орловић из ове невладине организације, тужба је поднета у име 12 жена и малолетника који су били затворени у Бегејцима, Сремској Митровици и Алексинцу, а који су, према њеним речима, преживели стравичну тортуру.

– У логору „Стајићево” документовали смо најмање три смртна случаја и знамо именом и презименом ко су били ти људи, али, према сведочењима логораша, било је много више оних који су или подлегли последицама тортуре или су одведени у непознатом правцу. „Стајићево” је било напуштено пољопривредно добро, један објекат, заправо штала за стоку у којој није било никаквих услова за смештај људи. Логори у Стајићеву, Бегејцима и Сремској Митровици стављени су на терет Слободану Милошевићу у оптужници Хашког тужилаштва – каже Орловићева.

Новинари Другог програма Радио Београда у јесен 1991. године радили су репортажу у логору „Бегејци” и разговарали са заробљеницима. Даница Вученић, једна од тих новинара, сада запослена на радију Б92, каже да су са хрватским заробљеницима разговарали искључиво у присуству војника и чувара.

– Заробљеници нису тада могли отворено да причају, па су на наша питања одакле им модрице, на пример, одговарали да су пали или ударили главом о даску. Било је и млађих мушкараца, а било је и жена – прича Вученићева.

Описујући логор она каже да је то је било пољопривредно добро, окружено бодљикавом жицом, са баракама где су били смештени заробљеници и чувари са псима.

– У том ограђеном простору заробљеници су могли да се крећу, али је нама то изгледало као нешто што смо видели само на филму. Касније, 2003. године, отишла сам у Вуковар да пронађем неке од оних који су били заточени у Бегејцима. Срела сам се и са неким од мојих саговорника из 1991. године. Тада су могли отворено да говоре и причали су ми да су били мучени и злостављани, а о малтретирању су ми говориле и жене. Помињали су и да је било смртних случајева – објашњава Вученићева која је материјал снимљен у Вуковару преточила у документарни филм „Главу доле, руке на леђа”.

Београдски адвокат Миломир Шалић, бивши истражни судија Војног суда у Београду, тврди да се није радило о логорима већ о сабирним центрима, основаним по међународном праву.

– Представници Међународног Црвеног крста присуствовали су разоружавању хрватске војске из Вуковара, и по списковима, и лица која су била учесници оружаних сукоба задржана су у центрима уз њихов надзор и, касније су свакодневно обилажена. Чак су у Сремској Митровици биле дозвољене посете родбине која је доносила пакете заробљеницима. То је сада политика, вероватно покушај да они остваре неке одштетне захтеве од Србије – каже Шалић.

Миломир Шалић сматра да је претерано говорити о систематском злостављању и тврди да су заробљеници имали могућност да случајеве тортуре пријаве представницима Међународног Црвеног крста који су их обилазили. Наш саговорник не искључује могућност да је било појединачних случајева малтретирања.

– Мој став је да ако је неко направио неко дело треба да одговара, али је тај поступак доказивања и процесуирања требало да буде обављен давно јер било је разних размена података, предмета, списа између Србије и Хрватске, било је договора, протокола – каже овај београдски адвокат.

----------------------------------------------------

Ослободили ратне злочинце

Шалић наглашава да је међу заробљеницима било и од 150 до 200 оних којима се судило за ратне злочине, од којих је некима пресуђена чак и смртна казна.

– Било је разних оптужених лица за тешка кривична дела ратних злочина. Тадашњи војни тужилац направио је велики пропуст па је одустао од кривичног дела оружане побуне да би Милан Панић, тада премијер Југославије, могао да примени размену „сви за све”. То је грешка наших правосудних органа јер су разменили особе које су починиле тешке ратне злочине. Нико из тужилаштва није потегао питање да те особе одговарају за оно што су урадиле – наводи Шалић.