Још се не дише пуним плућима

Вуковар, новембра – И Срби и Хрвати, рођени у граду у којем су још видљиви трагови из претходног рата, обично се повлаче када се обележава „обљетница пада Вуковара” по једнима, а „дан ослобођења” по другима. Кажу нам да долази много света са стране, да се они политике клоне и да су им тренутно најважнији проблеми мале плате и велика незапосленост.

Иако признају да емоције због 18. новембра, јесу „подгрејаније него обично”, Вуковарчани кажу да нема разлога за бригу. Од уласка у град, приметно је да је на готово свакој кући развијена шаховница. Срђан Колар, водитељ телевизијске продукције Заједничког већа општина Вуковар објашњава да је то тако преко читаве године и да заставе и лампиони немају директне везе са годишњицом која је обележена пре неколико дана.

Обележавању Дана сећања на жртве Вуковара 1991. присуствовали су и председник, премијерка и бројни министри, али је примећено и да у медијима није било „као пре”, а да ни народа није било „као пре”. Причају нам и да на Хрватској радио-телевизији није било целодневног програма као раније и да је од мисе била важнија утакмица младих репрезентација Хрватске и Словачке.

Пролазимо поред црвке св. Николаја у скелама, чија обнова кошта милион евра, поред кућа са спаљеним крововима и зградама с рупама од гелера и метака. Градско поглаварство налази се на Тргу др Фрања Туђмана, чија биста са свежим цвећем гледа на улазна врата зграде у којој су се до ове године смештали градоначелници из редова ХДЗ-а. Када су у мају објављени резултати избора, поражена опција која је владала Вуковаром последњих 12 година тврдила је да су за „ово велико изненађење” криви гласови Срба.

Енергични еспедеовац Жељко Сабо „утрчава” у канцеларију, на чијим вратима пише да је прво теолог, а потом градоначелник. Прима нас између два уласка и изласка из поглаварства. Каже да неће тражити ауторизацију, да све што мисли то и говори, а да говори из срца. А Вуковар данас је, по његовом мишљењу, град мира и толеранције, у којем проблеми Срба нису ништа већи нити мањи од проблема Хрвата:

– Проблеми града Вуковара данас немају везе с политиком и националностима, већ економијом, односно великом стопом незапослености и сиромаштва. Проблем асфалтирања једне улице је заједнички проблем, свих оних који у њој живе. Наш приоритет је да се обнови град и макну трагови рата. Као градоначелник свих грађана поштујем устав и закон, а то да ли је неко Хрват или Србин за мене никада није био проблем, већ богатство – каже Сабо.

Он признаје да ни сам није веровао да ће се овде догодити оно што је до тада гледао у ратним филмовима и да је поносан што 11 година од мирне реинтеграције у Вуковару није забележен ниједан инцидент. Нормално је, каже, да понекад избије нека туча међу младима, али да су разлог поново, као и у време када је он био ученик – девојке, а не нација.

Да ли то значи да су ране залечене?

– Зависи на које ране мислите. Ја не желим говорити у име неке мајке чије је дете завршило на Овчари или мајке која тражи своје дете, а 361 особа се још тражи, и којој је приоритет да 18 година после може отићи на гроб својих најмилијих. Говорити о њиховим ранама не може нико од нас јер то не можемо схватити ни разумети. Што се мојих рана тиче, ја сам давно пре доласка у Вуковар имао своју духовну припрему.

У Заједничком већу општина Вуковар, Срби који свакодневно долазе тражећи помоћ у борби за стаж, држављанство, станарско или имовинско право тврде да је закон мртво слово на папиру и да се нације „пребројавају” почевши од уписа на факултет па до сталног радног места. Драгана Јецков, правник, секретар ЗВО, новосадски је студент и једна је од ретких која се вратила у Вуковар.

– Овде је највећи проблем незапосленост. Реткост је да у једној породици двоје раде. Ево, нас је шесторо, а само муж и ја радимо. Млади одлазе у Србију на студије, ретко се враћају, али им се мора пружити шанса јер ћемо се ускоро суочити с недостатком кадрова.

Иако признаје да је приметан напредак у односу на 1998. годину, да нема туча и свађа и даље су, каже, одвојена места за излазак, тачно се зна ко је газда које кафане, а у зборницама наставници Срби и Хрвати, иако седе за истим столом – не разговарају између себе. Она каже да су њене ране предубоке и да је свом сину дала име Михајло, свесна да је тиме заувек обележен.

У самом центру града, домаћини нам објашњавају мултикултуралност у пракси: на ћошку је посластичарница „Ђани”, поред је српска кафана, а поред ње су два хрватска локала. Најбоље домаће палачинке, по три у порцији, зачињени „ћирилицом” с радија, једу се поред Дунава, у ресторану „Морнар”. Поглед са ове терасе Срби су назвали „Тако близу, а тако далеко”.

Дневне поделе брише ноћ, а младе свих нација спајају Цеца и Сека.

– Млади углавном слушају народну музику, излазе на иста места, а обезбеђење фолкотека је јако добро. С те стране, ово је можда и најбезбеднији град у Хрватској. Ваљда су људи схватили шта је рат донео и однео... Ако и има туча, оне почињу због девојака, као и пре – прича Бранислав Бијелић, директор српског радија Дунав. Овај рокер у души на челу народњачког радија, признаје да су једном бежали из Винковаца када су гости локала у којем су свирали схватили шта заправо значи назив њиховог бенда „Black George”. Сада се зову „Резервни играчи”.

Каже да знају поуздано да их слушају у 80 одсто кућа јер им причају они што наплаћују струју да чују њихове џинглове. „Људима је потребна разбибрига, поготову када дођу овакви датуми. Мада, ми смо од понедељка до среде пуштали лагану музику, због смрти патријарха, што се погодило и са обележавањем Дана пада Вуковара, па су сви били задовољни”, каже Бијелић.

Игора заустављамо на улици. Има 20 година, студира Управни факултет и каже да му је најбољи пријатељ Србин. Признаје „да се лакше дише, али још не пуним плућима”:

– Заједно излазимо и, када је дружење у питању, ретко причамо о политици. Овде има локала који су подељени, али и оних у којима су сви добродошли.

Каже нам и да је музичар, управо ради це-де за „Кроација рекордс”, да свирају екс ју поп-рок и да је летос први пут у разрушеном радничком дому организовано Лето у Вуковару, на којем су, за разлику од ранијих, свирали сви, без обзира на националну припадност.

На изласку из Вуковара остављамо разрушен торањ, Меморијално гробље хрватских бранитеља с неколико паркираних кола и таблу „Спомен-обележје Овчара 3,5 км”. Крај пута црвене се јабуке. Има их на хиљаде, упадају у очи у уредним редовима, ниско при земљи, само руку да пружиш... Има ко да их бере, али се не исплати...

Сандра Гуцијан

-----------------------------------------------------------

Скупља само Пула

Од града који је по речима градоначелника, био други по богатству у Југославији (после Марибора), Вуковар је због ратних разарања данас град с највећом стопом незапослености (званично 28.000 незапослених) и други град по скупоћи у Хрватској (испред је само Пула). Привреда је, по речима градоначелника Сабоа, проблем број један данас, а други је незавршена обнова јер је у рату уништено готово 90 одсто града.