У јучерашњем тексту Јованка Броз је поводом изложбе „Тито фото” и књиге „Титов дневник” објашњавала да су наследници бившег доживотног председника Југославије она и Титов син Александар Миша. Данас она говори ко, зашто и како јој то право ускраћује.

Шта мислите, који је разлог што вам, упркос судској одлуци по којој имате ауторска права, та иста права оспоравају?

Разлог је очигледан. На страну сада, понижења, обесправљеност што сам крива без кривице, осуђена без суда, јер да кривица постоји, верујте да ме одавно не би било, о чему ћу причати другом приликом, али ако неког економски обесправите, доведете до просјачког штапа, онда с тим човеком можете да радите шта хоћете. Њему су потпуно везане руке да се бори за своја права. Намерно су ме економски онемогућили да не могу да се помогнем. При томе, оставинска расправа никако да се заврши у суду, иако је суд тражио да се обави оставинска расправа, јер то неко очигледно намерно спречава.

Кад су ме силом, под претњом оружја утерали у ову кућу где сам и данас, у којој сам затекла силне страже и надзор, знала сам тачно ко то спроводи, ко је то организовао и зашто.

Па зашто?

Зато што сам знала од више свих тих шпијуна заједно  ко је Титу био одан, а ко није. Ко је одавно радио против њега и против Југославије. Али о том потом... Овако, дакле, ни материјално не могу да побољшам свој живот. Што сам старија, све је теже... А хтела бих и имам потребу да средим купатило, иако није моје, али ту живим, да имам туш, да средим кухињу, купим шпорет, телевизор, да средим... Све су ми отели да не бих могла сама себи да помогнем. Нисам у материјалној могућности да било кога запослим, односно да платим, а потреба ми је. Са оним што добијем могу само да се прехраним и колико-толико одржавам хигијену куће и поправку кућних апарата.

По важећем закону, све супруге бивших председника, као и супруге високих функционера су материјално обезбеђене, што значи да имају право на пензије, своје куће, право на коришћење бројних повластица. Чини се да сте само ви стављени ван закона. Како то објашњавате?

Оне су у другачијем положају и иза њих стоје њихове партије, стоји држава Србија, а иза мене нема ко стати. Мене су протерали комунисти, чији сам била члан, па су се преко ноћи преокренули и постали социјалисти. Требало им је „само” 30 година да ми дају лична документа која су ми отели. Не бих ни то добила да то није урадио господин Љајић. Има ли такав случај негде у свету?

Због чега су вас се одрекли?

Пре свега, ја сам Српкиња из Хрватске и Титова жена. Као таква сметала сам неким српским руководиоцима кад су неколико година пред Титову смрт, почели да га уцењују: генерал Љубичић и Перо Стамболић. Љубичић му је поставио услов: жена или држава. Рекао му је да мора да се разведе, што је Тито одбио. Али, сметала сам и Хрватима, одакле су почињале и долазиле све интриге око мене. Од њих је потекла и интрига да се борим за власт, што није тачно. Друга интрига је да је Тито образовао партијску комисију на челу са Ратом Дугоњићем да испитује мене, што такође није тачно. Ту комисију је образовао ЦК Комунистичке партије да испитује Ивана Мишковића, који је водио истрагу у случају Ранковић. И та комисија га је сменила са свих дужности. Оптуживали су ме да постављам и смењујем генерале, а зашто никад нису рекли и аргументовали кога сам ја то сменила? Код нас је увек проверавала, запошљавала и отпуштала УДБА, али је најлакше било рећи: прогања Јованка. Нико се тада није усудио да каже праву истину. Ето, како видите, ја сам примала многе ударце који су били намењени Титу. Тако су своје свињарије покривали лажима и обмањивали народ.

Али, без обзира на све лажи и сплетке око мене, драго ми је кад чујем да ме наши људи нису заборавили. То ми греје душу. Многи су ми нудили помоћ, чак и наши исељеници из иностранства, као и председник Гадафи, али ја нисам смела да је прихватим, јер је ово државна кућа у којој ја немам никаква права и о њој ништа не одлучујем.

Да ли сте се за помоћ обраћали неком званичнику?

Коме нисам? Преживела сам неколико смена власти и свакој новој власти сам се писаним путем обраћала, али одговора није било. Тек кад је после 2000. године дошла нова власт, посетио ме је господин Шутановац и у име нове власти гарантовао ми је безбедност и сва права. Али није прошло ни неколико дана, појавио се Маринковић, шеф службе обезбеђења, који је све учинио да се не спроведу, чак и да се бојкотују министрова обећања.

О вама кружи прича да сте неповерљиви, неприступачни...

Наравно да сам неповерљива према преварантима, криминалцима и лажовима. Неповерљива сам само и искључиво према онима који су мене прогонили. Они неће да кажу праву истину да би себе и своја недела заштитили и то је разлог више што ме годинама бестидно у јавности представљају као неприступачну, малтене луду жену, тешке нарави, која неће да сарађује, и каквом већ све не. А годинама ми не дозвољавају да остварим своја најелементарнија људска права. С ким онда да сарађујем кад ми је по оној народној: „Кадија те тужи, кадија ти суди”.