Минула изложба под називом „Тито-фото” у Музеју историје Југославије, на којој су представљене фотографије које је снимио лично Јосип Броз Тито, преминули председник преминуле Југославије, поново је отворила питање коме припада оставштина Јосипа Броза Тита. У неколико текстова„Политика” ће покушати да одговори на ово питање.

Последњег дана фебруара у Београду је у Музеју историје Југославије, затворена изложба „Тито-фото”. Петнаест дана очима многобројних посетилаца, али и домаће и светске јавности, биле су изложене фотографије које је годинама стварао лично Јосип Броз Тито. Тако су многи први пут сазнали за овај хоби председника бивше Југославије и наравно, имали први пут прилику да виде фотографије из приватне архиве. Организатори изложбе су ове фотографије поделили у неколико циклуса: „Моја Јованка”, „Мој Крлежа”, „Моје резиденције”, „Моја путовања”, „Моји пси”, „Моја острва”, „Моје прославе”...

Шта о изложби мисли Јованка Броз, удовица Јосипа Броза Тита?

– Дубоко сам повређена том изложбом! Запрепастило ме је да без било каквог разговора са мном, без питања и одобрења, објављују моје фотографије. Зар нико неће да схвати да сам ја још жива и здрава и да се не могу поигравати мојим именом како и када коме шта затреба. Кад су тако „добронамерни”,па што ме некад не прикажу у другом светлу, зашто приказују моје голишаве фотографије? Зашто не кажу да сам била борац, носилац Споменице од 1941. године, да сам била официр са високим чином у војсци, да сам била Титова супруга и сапутница 35 година, да сам у том својству наступала јавно као друштвени радник у земљи и иностранству, да сам најбоље што сам могла и знала представљала нашу земљу која је била поштована у свету.

То су фотографије из наше личне, приватне архиве. Ако ништа друго, ваљда је морално да ме питају за дозволу, јер је реч о деликатним, интимним стварима. Једини сам сведок који зна све о томе. Помагала сам свом супругу и око израде тих фотографија.

Стиче се утисак да нисте огорчени само због повреде моралних вредности и права?

Савезни уставни суд је 29. јануара 2002. године донео одлуку којом је утврђено да закон о управљању стварима у друштвеној својини које су везане за живот и рад Јосипа Броза Тита (звали су га закон Милке Планинц) није сагласан са Уставом СРЈ, те је Република Србија – као правни наследник СРЈ – на основу ове одлуке била дужна да имовину, која је тим законом била проглашена друштвеном, врати законским наследницима Јосипа Броза Тита.

А имовина коју сам ја имала, а која је предмет овог спора, представља моју личну имовину и она не подлеже оставинској расправи. Тако је Република Србија незаконит држалац имовине. Уосталом, нисам ја, већ је Жарко, најстарији Титов син, тужио државу, односно Југославију.

Споменули сте да имате документ, односно одлуку суда у којој недвосмислено стоји да сви хонорари за Титова дела припадају породици?

Председник Четвртог општинског суда у Београду, судија Звонимир Бандић, 6. јула 1984. године донео правоснажну пресуду да смо Титови синови Жарко и Александар – Миша Броз и ја, наследници Титових дела, односно да имамо сва ауторска права. Том пресудом, суд нам је доделио право на хонораре за све што се објављује и знам да то право не застарева 70 година од његове смрти. Међутим, мене, која сам, понављам, жива и здрава, нико ништа не пита. Тако ни Музеј историје Југославије, али ни „Вечерње новости” и њихов главни уредник не поштују ту одлуку суда. Сви они без икаквих скрупула штампају, излажу и узимају новац.

Причате о Титовом дневнику, који је по неким подацима био најпродаванија књига на прошлогодишњем Београдском сајму књига и која се и данас налази у слободној продаји на свим киосцима?

Да. Била сам непријатно изненађена, јер с којим правом и по чијем налогу се „Вечерње новости”, и њихов директор и главни уредник Манојло Вукотић, стављају изнад закона и судске одлуке? С којим правом „Новости” мисле да могу да не поштују судску одлуку о ауторским правима?

„Титов дневник” је најављиван као строго чуван рукопис који је тек сада волшебно угледао светлост дана. Да ли сте Ви знали за тај дневник? И како је он доспео у јавност?

Како да нисам знала?! Титове рукописе сам годинама чувала још од 1945. у Ужичкој 15, све до 10. јула 1980. када ми је у кућу упала група од 10-15 мени непознатих људи. Захтевали су да им отворим своје просторије, које ми је оставила комисија која је већ прегледала и запечатила остале просторије у Ужичкој 15. Опирала сам се да им под тим околностима отворим своје просторије. Онда ми је тај човек, за кога сам накнадно чула да га зову Николић, љутито одговорио: „Добро, онда ћемо обијати!”

Кад су почели обијати, искористила сам прилику да позовем телефоном своју рођену сестру Наду. Провалили су у моју радну собу, обили челични ормар, отели Титове рукописе, обили мој писаћи сто и однели моја лична документа и из ормара узели све папире. Кад сам то видела и како су неки папири разбацани по поду и како су газили по њима, како су све то узимали... доживела сам шок. Узнемирили су се кад су видели да ми је позлило, па су хтели да позову доктора, што сам ја одбила. Након тога сам пала у кревет и 15 дана нисам могла да се повратим. Дакле, све су то некуд однели, а Николић ми је рекао: „Ако Нада некоме каже шта је данас видела, главом ће платити”, што значи да је био свестан да ради криминалну радњу.

И наравно, да сам огорчена због те отимачине и данас кад видим да се ти рукописи крчме и злоупотребљавају кад и како коме притребају, као и начином управљања свим стварима које су остале у Ужичкој 15, а кривицу за то сносе: Огњен Грковић који ми је претио убиством, Ранко Бугарчић и Марица Трљин-Граховац, који су ми отели накит, а који су тада постављени за руководиоце Музеја 25. мај.

Сутра: Јованка Броз: Гадафи ми нудио помоћ