Вест да ће Јованка Броз, удовица Јосипа Броза Тита, некадашњег председника југословенске државе и партије, по најхитнијој процедури добити пасош, поново је актуелизовала тему која већ три деценије заокупља пажњу домаће, али и стране јавности. То обећање бившој првој дами Југославије дао је Ивица Дачић, министар унутрашњих послова и први потпредседник Владе Републике Србије, уз најаву да ће се државни органи ангажовати око побољшања њених услова живота.

Подсетимо, већ три деценије Јованка Будисављевић, удата Броз, живи изоловано од осталог света, односно налази се у кућном притвору под будним оком државних служби безбедности. Да ли они чувају њу од спољног света или се пак прибојавају да спољни свет не добије од ње неку много важну информацију или рукопис – тајна је која се тешко може открити.

Суве чињенице из њене биографије после смрти супруга Јосипа јесу: уклоњена је из резиденције у Ужичкој 15 и пресељена, после многих перипетија, у вилу предратног трговца Петровића, у тадашњем Булевару октобарске револуције 75. Ту кућу од 650 квадрата доделили су јој надлежни из савезних органа. Из виле у Ужичкој, како је написала у писму функционеру Борисаву Крајини у децембру 1985, однела је личне ствари, понешто од покућства, али јој није било дозвољено да однесе лични накит – поклоне које је добијала од, рецимо, етиопског цара Хајла Селасија или иранског шаха Резе Пахлавија. Биле су ту огрлице, наруквице, дијадеме, гривне... Због тога је пресавила табак и тужила државу СФРЈ, таксативно набрајајући шта је све остало у старој резиденцији. Гојко Проданић, тадашњи заменик савезног секретара за правосуђе, као члан комисије која је пописивала имовину у Ужичкој 15 у јулу 1980. године, потврдио је наводе Јованке Броз као тачне и прецизне. Тај судски предмет је после 25 година суђења, како је својевремено речено у Четвртом општинском суду у Београду, једноставно нестао из судских одаја. Тако је, званично, до данас.

После Титове смрти Председништво СФРЈ удовици Јованки, мајору ЈНА, доделило је месечну апанажу у висини примања чланова колективног шефа државе. То, додуше, није била законом одређена пензија, али су примања била редовна. У новом дому, у поменутом булевару, Јованка Броз је имала и има кућну послугу – собарицу, куварицу и возача, додуше из Службе државне безбедности. Ту је био, иза високих зидина и полицајац у униформи као обезбеђење.

Према речима Борислава Јовића, претпоследњег шефа државе СФРЈ, за све што је снашло Јованку Броз крива је она сама. Јовић је мишљења да је она изабрала самоизолацију, да се не појављује нигде, да одбија помоћ која јој је нуђена, да није ништа тражила и да јој нико ништа није нудио. Готово истоветно одговорио је својевремено на новинарско питање зашто Јованка Броз нема пасош и зашто је у кућном притвору и др Војислав Коштуница, бивши председник Савезне Републике Југославије. На исто новинарско питање, у писаној форми, постављано још у време Председништва СФРЈ, средином осамдесетих година, одговор је, такође, у писаној форми гласио да су за лична документа надлежни општински органи управе. Ови су опет упућивали на градске надлежне, градски на републичке, републички на савезне и тако, бескрајно, у круг.

На крају остају отворена питања: ко плаћа људе који опслужују и обезбеђују Јованку Броз? По чијем се то тајном налогу ради када за њега не знају ни шефови држава? Да ли ће уз, надајмо се скорије уручење пасоша, стићи и детаљно образложење ко је тај који Титову удовицу три деценије није удостојио основних грађанских исправа: личне карте, пасоша, здравствене књижице?

Вишегодишње чаршијске спекулације да је Тито био власник дела акција (30 одсто) бечког хотела „Империјал”, да је Јованки, и само њој, оставио у Швајцарској повећу своту новца засад званично нико није проверавао. Да ли је то могући разлог што она није могла да добије пасош или је опет нешто друго посреди, незахвално је рећи и још незахвалније бавити се инсинуацијама.

Драган Влаховић