Само име није довољно да би се знало о коме се ради. Колико само Милана, Драгана, Љиљана, Горана живи у једној улици, а да не говоримо о насељу, истом граду. Срећом, ту је презиме, као додатак – за распознавање, али не увек, јер и у књигама рођених има много оних који се зову и презивају исто, па онда и очево име постаје врло битно. Или бар само средње слово. Срећни су они који се „обично” зову, па их по надимку зна пола града, јер им он често замени и име и презиме. Таквих је врло мало, па Мирослав Нишкановић, етнолог, специјализован за порекло становништва, а запослен као истраживач-сарадник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности, подсећа да деца име добијају по рођењу, да је то углавном избор родитеља, али и одраз њиховог социо-културног понашања.

– Комбинација личног имена и презимена која се данас користи задовољава потребу идентификације појединца, јер је у двоименој формули презиме константа. Оно нам следује од рођења, прати нас целог живота, с њим умиремо и предајемо га деци на исти начин као што смо га и добили од својих – уводи Нишкановић у тему. – За ближе одређење личности, поред имена и презимена, користи се још и име оца. У различитим документима оно се пише у загради, понекад се прво слово имена оца додаје као средње слово, углавном, овај систем именовања заступљен је и код других индоевропских народа – додаје етнолог.

– Рецимо, такав је случај са Хрватима, Словенцима (њихова презимена завршавају се на „ич”), Пољацима, Украјинцима, Белорусима. Патроними на „ић” и „ич” и данас за Русе означавају очинство, а не презиме. Рецимо, Лав Николајевич Толстој. У српским презименима која се завршавају на „ић”, тај суфикс најчешће говори да је носилац презимена у ствари нечији потомак – напомиње наш саговорник.

Нишкановић подсећа да се српска презимена деле у четири основне групе. У првој групи су презимена која одражавају везу са неком другом особом. Њих има највише, представљају најстарији тип презимена, а настала су преображајем мушких патронима (имена по личном имену оца) и то су, на пример, Петровић, Јовановић, Марковић, Милошевић, Ђурић или по имену мајке – попут Марин, Марић, Вишњић…

– Други тип презимена одражава изглед или карактер особе по којој је презиме настало. Ту има и надимака, који обично указују на нешто што није уобичајено у окружењу. Примери таквих презимена врло речито говоре, попут Папак, Вртикапа, Будалић, Гузина, Убипарип, Билић, Црнчевић, Мудринић, Дивљак, Ћосић, Ножица, Зец, Вјештица, Глушац, Кораћ – набраја етнолог.

Трећа група презимена указује на место својевременог боравка неке особе или родоначелника фамилије, а распознају се на први поглед завршним словима „ак” или „ац”, „јанин” или „ски”. Дошљаци су се, дакле, распознавали ако су уз име имали и додатак Бирчанин, Црногорац, Босанац, Каћански, Дувњак, Арбанас, Каурин…

– Презимена према занимању била су, рецимо, Терзић, Ћурчић, Молер, Поповић, Протић, Ковачевић. У принципу, није одувек тако било са презименима, јер су и Срби у давној прошлости користили исту именску формулу као и други Индоевропљани, што значи да су имали само име, а ближе одређивање личности постизали су уз помоћ занимања, порекла, особина и очевог имена – резимира Мирослав Нишкановић.

Када су презимена постала саставни део идентитета Срба, питамо конкретно стручњака за порекло становништва.

– Увођење патронима типа Петровић (Петров син или синови) аналогно је настојањима папе Гргура Првог у седмом веку да деци уз име буде додато и црквено, па неко буде Јован Владимир, Стефан Војислав. У случају Срба, презимена овог типа – Петров потомак, дакле Петровић – формирана су много касније у 15. веку. Тако имамо пример из 1432. године са споменика, на коме пише „властелин босански кнез Радосав Владимирић”, што значи да је он био Владимиров син – наводи етнолог.

Како се феудално друштво мењало, развијали градови и привреда, испоставило се да се много људи одазива на исто име, да ту и надимци слабо помажу. Европљани су то решили на свој начин – вођењем матичних књига у црквама, али је нама турско освајање помрсило конце, па су Срби увели презиме касније од других европских земаља.

– Најпре је презиме уведено на подручјима којима су владале Млетачка Република и Аустроугарска монархија, 1780. године, увођењем обавезе евидентирања грађана двоименом формулом. Турци су, пак, за то време у својим актима уписивали име особе и име њеног оца уз назнаку из ког је насеља. По ослобађању, Срби су почели да размишљају о формули коју је практиковала Европа. У новој српској држави презимена су уведена званично половином 19. века. У делима Вука Караџића има доста објашњења о томе – истиче Мирослав Нишкановић.

Наравно, пошто су се људи тада користили своје, очево, племенско име и помињали место у коме живе (Сава, Марков, Петровић, Његуш), а деоба имовине у овдашњим крајевима одувек је представљала проблем број један, поготово у званичним књигама, тадашње српске власти су послале Стевана Груборовића и Сретена Поповића у Аустроугарску да „провиде” тамошње стање, да бисмо и ми ископирали њихове матичне књиге. Акција је успела…

– На основу њиховог извештаја, донета је уредба 31. јануара 1851. којом је се у модерним „баштинским” књигама „чувају и поштују стара презимена као светиња” и „да се не презива сваки на име свог оца”. Ту се касније јавља проблем са неефикасном администрацијом. Ипак, за највећи део српског становништва на Балканском полуострву презимена су регулисана по стварању југословенске државе 1918 – објашњава специјалиста за родослове.