Ружица Ђинђић ретко говори, бира када ће да се појави у медијима и шта хоће да каже. У свим њеним обраћањима јавности Србије доминирале су четири теме: политичка визија њеног убијеног супруга др Зорана Ђинђића, пут Србије у Европу, образовање и васпитање младих људи и – толеранција.

И све оне нашле су се у само једној њеној реченици: „Треба да негујемо толеранцију јер је нетолерантност политичког мишљења убила мога мужа. Ја шаљем другу поруку – да нисам жена која мрзи, да нисам жељна освете и да треба да негујемо највеће животне вредности јер једино тако можемо да изградимо једну модерну европску Србију”.

Бирала је меру свог политичког ангажовања. Када се 2004. нагађало да би могла да буде кандидат за градоначелницу Београда рекла је: „За сада не желим то да прихватим и то је породична одлука. Моја су деца још мала... и очекују да им је мама ту”. Због деце је 2005. године одбила да буде потпредседница ДС-а, али је тада оставила могућност да се „озбиљније прихвати страначког рада”, „можда за три године или нешто касније”. Међутим, у интервјуу „Елу” је рекла да није и да неће бити професионални политичара. Рад у Фонду „Др Зоран Ђинђић” је остаје њен први радни задатак, а слободно време највише посвећује Јовани и Луки.

Добили сте високо француско признање Легију части за рад у Фондацији „Др Зоран Ђинђић”. Да ли ово значи да странци више поштују Ваш рад јер овако високо признање у Србији нисте добили?

Овај орден,који ми је доделио председник Републике Француске,искрено ме је обрадовао јер га додељује држава која је утемељила принципе савременог демократског државног уређења и тиме постала узор многим другим државама. Управо је Француска била и остала земља демократије и њен историјски развој је имао огроман утицај на развој политичког, филозофског, културног преображаја Европе.

Највеће признање које бих желела да добијем од моје земље, од Србије, јестеда једног дана могу да констатујем да је и наша држава и наше друштво достигло онај степен демократског развоја својих институција и свести грађана какав је у модерним европским државама. Нажалост, управо смо ових дана суочени с трагичним догађајима у којима је живот изгубио један млади Французкоји је у Србију дошао отвореног срца, са осмехом на лицу, а из ње је испраћен у ковчегу. Такви догађаји нас враћају у времена за која смо мислили да су одавно иза нас и није проблем само у томе нарушава ли то нашу позицију у свету или не, проблем је у томе што такви догађаји оцртавају слику стања духа и морала неких људи и структура које су спремне да, због, убеђена сам, политичких интереса, инструментализују и манипулишу људским животима и судбинама, несвесни да тиме губе и оно мало људскости која им је преостала. Ја сам, ипак,уверена да наши грађани и држава имају довољно снаге и мудрости да се изборе за једно толерантно, хумано друштво у коме ће се једном, заувек, прекинути тај крвави ланац насиља који нас стеже као омча.

Убиство Бриса Татона је нова мрља на образу Србије. Како нас виде странци с којима разговарате, шта мисле о нама?

Они су збуњени, јер с једне стране виде и препознају нашу жељу за променама, виде и конкретне резултате које постижемо у процесу прикључивања Европској унији, а онда се десе такве ствари које просто нормалном људском уму нису појмљиве. Ипак, ја сам уверена да овакви догађаји неће спречити процес нашег прикључивања Европској унији, ма колико би то неки желели. Али, важније од тога шта странци мисле о нама је шта ми о себи самима мислимо, јесмо ли свесни себе, свог положаја, знамо ли шта су наши стратешки циљеви, приоритети, имамо ли представу о политичким, економским приликама и односима снага у Европи и свету и месту које нам припада и за које треба да се изборимо. Када будемо јасни сами себи, схватиће нас и други.

Како сте се осећали у тренутку када је стигла вест да полиција забрањује скуп против насиља на коме је требало да учествујете. Да ли сте помислили да ћете ићи на скуп и поред забране?

То не би било прво забрањено окупљање на коме сам учествовала. А и надлежни државни органи су касније саопштили да је у питању неспоразум и да скуп није забрањен. Мислим да ни полицији сада није једноставно, треба проценити безбедносне аспекте, односно могуће ризике, пре свега по учеснике таквих окупљања, односно, могућност да се то искористи као повод за изазивање нереда, хаоса, што очигледно неким групама и организацијама одговара. То, наравно, не значи да треба забрањивати таква окупљања, напротив, грађани Београда и читаве Србије треба да слободно и без страха исказују своје ставове, да се окупљају, да јавно говоре и то је једна од веома важних тековина демократског друштва.

Члан сте Главног одбора ДС-а, почасна председница Форума жена ДС-а и члан Председништва странке. Говорили сте да се нећете бавити политиком. Да ли сте тај став променили?

Ја не обављам никакве државне функције, нити сам политичар,али то не значи да сам изолована и отуђена од проблема и догађања кроз које пролазимо. Природно је да Демократска странка представља део мене и мог живота, да сви људи Србије који имају ону грађанску храброст и енергију, какву је имао и Зоран Ђинђић, буду и јесу део мог живота и ја ћу бити увек уз њих, као и уз оне личности које се труде, мукотрпно и упорно, да изведу Србију на пут европских интеграција које су билеи Зоранов циљ.

Да ли бисте добили овако високо признање у Србији да сте били више политички ангажовани?

Нисам размишљала о томе јер ми није ни циљ да од државе добијам било каква лична признања, понављам, највеће признање би ми представљало да нашу земљу видим као једну просперитетну државу у којој људи могу нормално да живе, да путују, раде, да се лече, да школују своју децу, да изражавају своја опредељења, да мирно дочекују своје пензије.

Имате ли осећај да вас искоришћавају у политичкој утакмици? Мислим на то што сте били први на изборној листи, а нисте у парламенту?

Мислим да не припадам особама којима је лако манипулисати и све што сам радила, радила сам свесно и, надам се, одговорно.

Зашто нисте напустили Србију, као хиљаде људи, нарочито после убиства Вашег супруга?

Моја породица, моја деца и ја се трудимо да, упркос трагедији која је потпуно променила наше животе, некако очувамо ту и такву породицу, трудимо се да живимо као једна целина, мада ненадокнадиво окрњена.Али,то нам за сада успева и ја не видим разлог због кога бих отишла из своје земље јер и не сматрам да је моја земља крива за убиство мог супруга.Криви су конкретни поједнинци и политичке структуре, кривица је индивидуална, она има своје име и презиме.

Ваша фондација шаље младе у иностранство. Да ли они имају обавезу да се врате у земљу?

Не, немају обавезу,али свакако да је наш циљ да се они врате, да овде пренесу знања и искуства која су стекли у иностранству, што велика већина стипендиста и чини.

Промовишете знање, различитост и толеранцију. Колико су те вредности на цени у Србији?

Свесна сам да нас оптерећује прошлост, да смо уплашени од будућности и, донекле су ми јасни механизми који рађају нетолеранцију, мржњу, агресију. Нису се савремена европска друштва преко ноћи ослободила свега тога и она се спорадично суочавају с таквим проблемима,али ми морамо да упорно радимо на промени те агресивне, осветољубиве, деструктивне свести која, сведоци смо тога, експлодира као вулкан и наноси штете пре свега нама самима. А то се постиже једино упорним јачањем демократских институција и инструмената грађанског друштва.

Која прва дама је на Вас оставила највећи утисак и зашто?

Уместо о првим дамама, више волим да размишљам о женама које заиста обављају одговорне државничке функције. У том контексту, на мене највећи утисак оставља Ангела Меркел. Мислим да би добро било да још више жена уместо „првих дама” постану „први људи” у својим срединама, можда би се и свет променио набоље.

Ивана Анојчић

---------------------------------------------------------------------

Рођена: 25. фебруара 1960. године у Ваљеву, девојачко презиме Павловић

Школа: дипломирала је на Правном факултету у Новом Саду

Посао: радила у Књижевној заједници Новог Сада, од 2001. године председник је Управног одбора Удружења грађана „Прво деца”, од 2003. године председник је Управног одбора Фонда „Др Зоран Ђинђић” и председник је Савета Интернационалног сусрета деце Европе „Радост Европе“

Политика: 2003. године изабрана је за чланa Главног одбора Демократске странке, од 2004. почасни је председник Форума жена Демократске странке, од 2006. године је и члан Председништва Демократске странке, августа 2006. у анкети ”„Блица” изабрана за премијерку женске владе

Признања: награда Освајање слободе, коју додељује Фонд „Маја Маршићевић–Тасић” , награда за унапређење међунационалних односа Румунске заједнице Војводине

Породица: удовица је председника владе др Зорана Ђинђића, мајка двоје деце, Јоване (1990) и Луке (1993)