Седамдесетогодишњем Београђанину је већ била заказана операција „бајпас”, премошћавање крвних судова срца, када му је пријатељ, кардиолог, пошто је прегледао медицинску документацију и познајући другара, рекао да му због ризика не би препоручио ову интервенцију, него би решење потражио у терапији лековима и редовном вежбању. Да би послушао пријатеља, а да при томе не повреди познате лекарске сујете, јер је потражио такозвано друго мишљење, односно „second opiniоn”, Београђанин је најбоље решење за себе покушао да нађе на Интернету. Тек ту је његова збуњеност нарасла и више није знао кога да послуша.

Ако је за утеху, познати амерички експерти, у истраживању које је објављено у америчком часопису „Хералд трибјун”, управо су „бајпас” срца сврстали у пет типичних ситуација када би пацијент увек требало да потражи још једно мишљење лекара. Остале процедуре код којих се то још саветује јесу одстрањивање материце (хистеректомија), затим операција тумора мозга, после које се саветује зрачење, операција проширених вена, али и прекид трудноће због абнормалности утврђених на фетусу. Ипак, наше здравство је далеко од америчког, па се на проверавање дијагнозе не гледа са превише симпатија. Мало је оних који консултацију потраже од лекара у иностранству, наравно јер морају да је плате из свог џепа. Нешто што је на западу уобичајено, код нас се доживљава као одсуство поверења у лекара и провера знања.

Право сваког пацијента

Кардиолог, професорка др Зорана Васиљевић, начелница Ургентне кардиологије Клиничког центра Србије, каже да пацијенту увек треба изаћи у сусрет када пожели да чује мишљење још неког лекара, нарочито у случајевима када је реч о комплексним процедурама као што је, на пример, „бајпас” срца.

– Када је чиста и јасна ситуација нема потребе тражити друго мишљење. Међутим, то увек зависи од случаја до случаја, јер некада је ситуација таква да колеге имају потпуно другачија мишљења, али то се у медицини нормално догађа. Зато на нашој клиници једном недељно имамо тзв. конфронтације, где одлуку шта је најбоље решење за пацијента, између осталих и код „бајпас” операција, образлажу кардиолог, интервентни радиолог, који је урадио коронарографију, а ту је обавезно и кардиохирург, каже др Зорана Васиљевић. Она додаје да су пацијенти данас све боље обавештени, па је тако недавно, на једном конгресу, познати кардиолог изјавио у шали да ће сви лекари ускоро бити само „друго мишљење”.

Мишљење бар још једног или више лекара, у Србији можда најчешће тражи када неко у фамилији оболи од рака. Директор Института за онкологију и радиологију Србије, професор др Ненад Боројевић, каже да сваки пацијент има апсолутно право на „друго мишљење” и то како процену дијагнозе и предложених видова лечења код лекара у другој установи, тако и на евентуални суд лекара у иностранству до којих породица успе да дође. Било је случајева да патолози нису са одушевљењем пристајали да пацијенту и његовој породици уступе плочице са хистопатолошким налазима, али др Боројевић каже да је то легитимно право сваког пацијента, без обзира да ли се то некоме допада и да ли то погађа нечију сујету.

– Код нас, ипак, није тако чест случај да пацијент тражи мишљење других лекара, али све је више људи који су обавештени и желе да буду сигурни да је предложена терапија и она најбоља. То се односи и на избор лека, тј. цитостатика, али и на процедуре зрачења или комбинацију ових видова лечења. Лекар је дужан и по закону да обавести пацијента о свим модалитетима лечења. Када наш пацијент потражи друго мишљење у иностранству, а наши људи су највише оријентисани на клинике у Паризу, али и у Лондону и Москви, препоруке и протоколи за лечење малигних болести се понекад не подударају. Онда настаје дискусија са пацијентима, каже директор Института за онкологију.

Хватање за сламку

Др Боројевић примећује да људи са више образовања и они боље обавештени често желе да чују још неко мишљење лекара, нарочито када им се у иностранству предлаже улазак у клиничке студије и нове терапије. Издваја се и друга група пацијената који друго мишљење траже од – надрилекара и разних биоенергетичара, али људи се у таквим ситуацијама хватају за сламку.

– Све је питање поверења у установу и појединца. Веома је важна интеракција између лекара и пацијента. Лекар се труди да увери пацијента да је то што се ради најбоља медицина, заснована на доказима и протоколима, али има пацијената које никада не можете уверити. Постоји један невероватан феномен да се код пацијената који сумњају да се лече исправно, проблем по правилу не реши добро или болест крене убрзаним током, каже др Боројевић. 

Гинеколог др Александар Јуришић из Гинеколошко-акушерске клинике „Народни фронт” у Београду сматра да од више мишљења никада не може бити штете и да пацијенти имају право да то ураде.

– Велики број мојих колега није сујетан и сами проверавају налаз, траже допунско мишљење, док не донесу дефинитивну одлуку о лечењу, нарочито када је реч о карциномима јајника или грлића материце. Правило је да ове случајеве изложимо на конзилијуму, где мултидисциплинарно доносимо одлуку о начину лечења. Некада то траје десетак дана, али то у односу на годину или две колико је тумор настајао, а пацијенткиња није ишла код лекара, ништа не значи и нико не може да каже како се губи драгоцено време. Управо друго мишљење може бити драгоцено, нарочито када се ради о сумњивим и нејасним случајевима. Од другог мишљења, односно од консултације са још неким стручњаком, пацијент не може имати штету, категоричан је др Јуришић.