Она је преплашена, несамостална, збуњена и према свом насилнику гаји амбивалентна осећања – мрзи га и воли га, баш као што је истовремено и љута на њега што је злоставља, а на себе што трпи то насиље. Заборавила је да се за тог човека удала да би била срећна и осећа се изданом од стране мушкарца кога воли. Жели развод и покушава да оде од насилника, али га се плаши. Њен страх, на жалост,храни његову личност – јако мало самопоштовања, импулсивност,слаба контрола агресије, прикривени осећај несигурности и немоћи, посесивност и неповерење у односу на жене, тврдокорни патријархални ставови, а у екстремним случајевима и – мржња према женама.

Овим речима портрет деспота и жртве, који деценијама живе у тамном вилајету насиља, скицира Maрија Милић, психолог из београдског Центра за социјални рад, која у сарадњи са својим колегама помаже женама да изађу из зачараног круга насиља и отвара могућност насилницима да промене свој агресивни образац понашања.

Искуство наше саговорнице говори да је насиље, практично, од првог дана везе, а не брака,трећи партнер у вези двоје људи. А одговор на питање – због чега жене трпе насиље, најчешће гласи: зато што се плаше да ће он реализовати своје претње ако оне почну да пакују кофере, а пре свега зато што се надају да ће се он променити.

„Након рођења детета, брачни односи се заиста мењају, али – нагоре, јер мушкарац дете почиње да доживљава као свог ривала, па је бесан што жена посвећује толико пажње детету. Жена често сматра да је она крива за насиље и почиње да чини све како би спречила његову агресију”, истиче наша саговорница.

Марија Милић наглашава да породично насиље има специфичну динамику – физичком насиљу обично претходи период тензија, када се осећа „олуја” беса у ваздуху. Затим, експлозија насиља, па измирење праћено искреним кајањем насилника и његовим обећањима да се то никада више неће поновити, прожетим изјавама љубави. Након овог периода, успоставља се фаза стабилности и мирног периода када се жени поново буди нада да ће се све средити. На жалост, овај миран период траје све док насилник не прикупи нову тензију за експлозију беса. То су познати кругови насиља чији су заробљеници и мушкарац и жена, а временом у њих бивају увучена и деца, истиче наша саговорница.

Статистика говори да су током претходне године, у 224 породице, малишани били непосредне жртве директног родитељског насиља.

„Ако су деца жртве насиља, ми их издвајамо из породице. Када је жена жртва насиља, повезујемо се са Сигурном женском кућом и у сарадњи са жртвом насиља, тражимо привремени смештај за њу и разматамо план безбедности у односу на ризике од насиља. Важно је истаћи да центар за социјални рад има улогу у заустављању насиља и успостављању социјалне контроле насиља, а нема овлашћење да донесе меру заштите жртве од насиља у породици – то ради суд”, истиче Марија Милић.

Надлежни у Центру за социјални рад могу да покрену судски поступак и траже забрану узнемиравања жртве, приласка жртви и исељење насилника из куће. У току 2010. године, Центар за социјални рад у Београду покренуо је 31 поступак за изрицање мере заштите од насиља, а током прошле године центар је на захтев суда доставио 554 стручних мишљења за доношење мера заштите од насиља у породици. Суд је дао повратну информацију о сто донетих судских пресуда.

На који начин стручњаци центра за социјални рад настоје да помогну жртви?

„Ми се трудимо да је прихватимо и да чујемо шта је њој потребно и на шта је у датом тренутку спремна да би отпочела успешан процес изласка из породичног насиља. Информишемо је о породично-правној заштити и улогама разних служби у заустављању породичног насиља. Психолошки је јачамо и усмеравамо ка оним подручјима где је она компетентна, а пре свега размишљамо где да се склони од насилника”, закључује наша саговорница.