Јесте ли већ једном покушали да престанете са играма на срећу или клађењем и нисте успели? Коцкате ли се првенствено кад вам је досадно, када сте под стресом и када сте тужни? Имате ли новчаних проблема због својих трошкова за коцкање или клађење? Покушавате ли да сакријете своју страст према коцкању? Имате ли проблема у породици због вашег честог коцкања или клађења?

Ако сте на једно или више ових питања одговорили потврдно, требало би да размислите о свом коцкању, односно клађењу и потражите помоћ стручњака, гласи савет психијатра и стручног координатора пројекта „Одговорно коцкање” одштампан на флајерима који се од пре неколико дана могу наћи у једном ланцу коцкарница широм Србије. На брошури под називом „Кад вас срећа напусти“ коцкари се подсећају да безазлена забава може постати деструктивна болест – ако се отме контроли и позивају да потраже помоћ стручњака ако примете да је коцкарница постала њихова друга кућа, а коцка проузроковала низ проблема у њиховој – првој кући и на текућем рачуну.

Како објашњава др Ивица Младеновић, психијатар, породични терапеут и координатор овог програма, пројекат „Одговорно коцкање” финансира један велики европски произвођач апарата за коцкање, а овај пројекат је стратешки подржан од стране Удружења приређивача игара на срећу, као и овлашћених сервисера и произвођача апарата за игре на срећу.

„Одговорно коцкање је коцкање под контролом и мотивисано је идејом „ја сам одлучио да се разонодим, издвојим одређену своту новца након које ћу престати да играм, без обзира на то да ли добијам или губим.“ Чињеница је да је коцкање одобрено од стране државе, али је исто тако чињеница да статистички подаци сведоче да између 0,1 и један проценат опште популације спада у патолошке коцкаре. Због тога смо одлучили да све коцкаре који процењују да се забава отргла контроли позовемо да потраже помоћ стручњака, објашњава др Младеновић.

Он додаје да у многим европским земљама приређивачи игара на срећу имају обавезу да финансирају пројекте превенције стварања зависности и напомиње да је у садашњој међународној класификацији болести коцкање дефинисано као „поремећај навика и импулса“, а не као болест зависности, али ће већ у следећој ревизији ове класификације патолошко коцкање бити третирано као зависност.

Ако је коцкање болест зависности, да ли се може направити аналогија са одговорним испијањем алкохолних пића? Наш саговорник спремно одговара да би одговорно испијање било синоним за одлазак у кафану са идејом да се у њој попије само одређени број пића.

Неуропсихијатар др Вера Трбић објашњава да постоје особе које се коцкају рекреативно, оне особе које имају проблем са коцком и особе које су зависне од коцке. Она процењује да ће овакву врсту „апела” озбиљно схватити особе које се коцкају рекреативно, а да ће се на позив за стручну помоћ оглушити прави зависници, односно особе којима је коцка направила низ животних главобоља.

„Оно што карактерише све зависнике, па и патолошке коцкаре, јесте уверење да нису зависни, да немају проблем са коцком и имају способност да са коцкањем прекину кад хоће – што, наравно, не одговара истини. Искуство психијатара и психотерапеута који раде са патолошким коцкарима каже да се више људи излечи од алкохола него од коцке, јер у лечењу коцкарске зависности не постоји медикаментно лечење”, истиче др Трбић.

Она објашњава да коцкање обично почиње са школским џепарцем, а завршава се са зеленашима. На велика врата коцкарске зависности обично се улази преко кладионица, и то у адолесцентном периоду, а родитељи младића који у кладионицама троше своје џепарац и тестирају своју спортску „интуицију” обично се теше размишљањем „боље да иде у кладионицу, него да се дрогира”. Неки од ових родитеља након неколико година долазе на породичну терапију са причом да су подигли астрономске кредите за враћање коцкарских дугова или да су им зеленаши за вратом.

„Дијагноза патолошког коцкања не поставља се на основу недељног или месечног броја одласка у коцкарницу, већ на основу „штете“ коју ова разорна навика оставља у животу особе. А то у слободном преводу значи да се ова дијагноза поставља ако се установи да особа осећа јаку жудњу према коцки и да све своје дневне активности усмерава ка коцкању, губи осећај за реалност, задужује се за велике новчане износе и(ли) креће путем криминала“, упозорава наша саговорница.

Катарина Ђорђевић