Кликом до дипломе

Сваки трећи писани рад предат професорима у Републици Србији поседује више од 70 одсто садржаја директно копираног из књига, са Интернета или из других извора. Овај податак није карактеристичан само за нашу већ и за друге земље у окружењу. Студентима је присвајање туђих радова олакшано и постојањем бројних веб-страница, форума и база на којима се нуде есеји, семинарски, матурски, дипломски, па чак и докторски радови. До неких се долази бесплатно, простом разменом, док је за друге потребно издвојити од 1.500 динара, па до неколико хиљада евра, зависно од теме.

– Опште је познато да постоје сајтови за размену – пошаљеш неки свој рад и тако добијаш могућност да скинеш оно што ти треба. Овако можеш само да погледаш шта ти се нуди. Тако сам и ја урадила свој дипломски – туђи рад сам узела као основу, дорадила га уз литературу коју је препоручио мој професор и читав посао завршила за две недеље. У супротном би ми требало цело лето – прича нам свеже дипломирана студенткиња престоничког друштвеног факултета, која из разумљивих разлога не открива свој идентитет, додајући да је у процентима ово био рад са 20 одсто муке.

Она нам отвара сајт са којег је разменила рад и показује нам још на десетине сличних у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској...: „Нудимо вам врло повољно по најјефтинијим ценама израду семинарских, матурских, дипломских и других радова из свих области. Наша фирма поседује велику колекцију радова (око 22.000), а можемо вам урадити и рад по вашој жељи. Ваш рад може бити готов за мање од сат времена! Радове испоручујемо онлајн или поштом, а такође нудимо и израду свих врста радова на енглеском језику!”

Др Радивој Радић, професор историје Византије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, сматра да је податак о 70 одсто плагијата претеран, мада признаје да тога има и да је реч о појави која ће узимати све веће размере. По његовом мишљењу на професору је да у раду студента препозна део књиге или расправе која се копира, али каже да то није увек могуће и да ће бити све теже и теже с обзиром на јако велику продукцију књига и чланака.

– Код семинарских радова некада имате студенте који су мало лењи, па ако је тема о некој личности, оду рецимо на Википедију и извуку део који њима одговара. Млађе генерације имају, рекао бих, немаран однос према раду – просто препишу читав пасус и кад им се то замери, они одговарају да су навели одакле је цитат. Ја им онда објасним да је боље да препричају својим речима – каже професор Радић додајући да се труди да задаје такве теме у којима је просто преписивање „немогућа мисија” и да покушава да научи студенте да мисле својом главом.

На наше питање да ли тема плагијата икада искрсне у разговору са колегама са других факултета, др Радић одговара да је чуо да тога има нарочито у језичким наукама код студената који бораве у иностранству, а који тамо имају могућности да читава поглавља из књига или непубликованих радова укључе у свој рад.

– Чињеница је да су студентима данас приступачнији различити радови него пре 30 година пре свега захваљујући модерним технологијама. Иако мислим да је претеран податак о 70 одсто плагијата, морам да кажем да имам замерке на дипломе и докторате које дају неки од новооснованих факултета и универзитета. Просто је немогуће да годишње на једном приватном факултету докторира стотину кандидата – то онда мора да буде „танко” и са доста преписивања – сматра професорка др Деса Радуновић, председница Националног просветног савета.

Она каже да се у својој каријери није сусрела са плагијатом и да за ових 40 година на Математичком факултету није било ниједног таквог случаја, јер је ово специфично подручје, има више формула, а мање приче. По њеном мишљењу ментори су ти који у току писања тезе морају да воде рачуна шта студенти раде, али и додаје да се такође може поставити питање колико су на појединим факултетима ментори квалификовани да буду ментори.

Податак с почетка нашег текста, део је, како кажу, опсежног истраживања које су прошле године на српским универзитетима спровели заступници програма уз помоћ којег се од 2003. године против плагијата боре на универзитетима у Аустрији, Белгији, Данској, Француској, Холандији, Немачкој, Великој Британији, САД...

Борис Циглер, са којим смо разговарали путем мејла и који је у Босни и Херцеговини заступник овог програма за земље бивше СФРЈ, објашњава да је реч о модерном софтверском решењу уз помоћ којег се упоређују писани радови у електронском формату са апсолутно свим оним што је објављено на Интернету – садржајем веб-страница, академским и другим базама података, електронским књигама, као и базама свих других институција које већ користе овај програм. Плагијат се открива и у случајевима када студент промени ред речи.

– Оно што је индикативно јесте да студенти у Србији, свесни досадашње немогућности провере, радове копирају чак и без покушаја сакривања у форми парафразирања или мењања распореда речи – каже Борис Циглер додајући да је та општа културолошка толерантност према плагијату у образовном процесу карактеристична за цео простор некадашње Југославије.

Професорка Радуновић с друге стране каже да је помало скептична према оваквој врсти провере на нашим универзитетима, јер „неки рад ипак не може да се вреднује само кроз техничку проверу”.

– Можда у раду постоји оригинална идеја, која у суштини представља новину, тако да се бојим да тај формализам није баш добар за закључивање, иако нико не спори чињеницу да у поплави диплома нарочито приватних високообразованих установа има много преписивања – каже др Радуновић.

Сандра Гуцијан