Најава да ће се у првом приватном клиничко-болничком центру, недавно отвореном у Новом Београду, радити и озбиљне операције на срцу, које захтевају и велике количине крви, покренула је питање тржишта крви код нас. Да ли је морално продавати крв приватним здравственим установама, када је та иста крв добијена од добровољних давалаца, питање је које овим поводом постављамо директорки Института за трансфузију крви Србије др Снежани Драшковић.

– Ми не продајемо крв, већ корисницима, без обзира на то да ли су они из приватних или државних установа, кроз цену заправо наплаћујемо само трошкове обраде крви. Заиста, у овом случају нема моралне дилеме, све је то у складу са Законом о здравственој заштити. Крв коју издајемо, пошто смо је претходно обрадили и за коју гарантујемо најважнију ствар – да је безбедна – фактуришемо по ценовнику који је донела држава – каже за „Политику” докторка Драшковић.

Исти је формулар захтева за издавање крви намењене државној и приватној здравственој установи, а како каже директорка Института за трансфузију, у овој установи се не прави разлика између пацијента који се лечи или оперише у у друштвеном или приватном сектору. Уосталом, др Снежана Драшковић подсећа да су по Закону о здравственој заштити потпуно изједначена државна и приватна лекарска пракса. Иначе, милилитар крви по ценовнику кошта 8,13 динара.

Кључни разлог зашто се крв узета од добровољних давалаца на овај начин дистрибуира јесте што је ова установа такозвани индиректни буџетски корисник. Дакле, из буџета добија новац намењен преради крви и крвних продуката, а средстава, која наплате после фактурисања издатих количина прерађене крви, користе се за плате 400 запослених, куповину тестова и реагенаса, апарата, али и за организовање мобилних тимова који широм Србије прикупљају крв.

Јавност замера због начина прикупљања крви – апелима за добровољно давање, нарочито у јеку несташице, јер се после испоставља да та крв заврши у приватним клиникама. Бројне су притужбе и на уврежену праксу да се од породице хоспитализованог пацијента у болници тражи да сами нађу даваоце крви, да би се обавила нека операција.

– Када имамо стабилну ситуацију и довољно крви, издавање се обавља према требовањима која стигну у нашу јединицу у Клиничком центру Србије. Када крви нема довољно, издаје се искључиво према медицинским приоритетима, односно хитности. Крв увек први добије онај коме је она најнеопходнија. Институт нема никакве везе са условљавањем породица да обезбеде даваоце. Када смо суочени са несташицом крви, ми појачавамо апеле добровољним даваоцима, обраћамо се медијима – каже докторка Драшковић, али додаје да када би било више давалаца крви, не би било потребе за таквом праксом.

Наша саговорница истиче да се породица никада не позива за обично давање крви, већ се та могућност оставља за случај када је потребно обезбедити давање тромбоцита са сепаратора, што је посебан вид давања крви и сложенија процедура.

Све веће приватне клинике имају уговоре са Институтом за трансфузију. Др Јасмина Кнежевић, директор приватне болнице „Белмедик” објашњава да су приватници ипак мали потрошачи, јер нико до сада није радио велике хируршке интервенције, које захтевају веће количине крви. „Белмедик” пред операције киле, слепог црева или неке гинеколошке интервенције има праксу да, за сваки случај, обезбеди одговарајућу количину крви, која се одреди према пацијенту и „чека” у Институту за трансфузију, како не би била бачена у случају да не буде утрошена. Када им је крв потребна, рецимо, за трансфузију пацијентима са лошом крвном сликом, онда се према ценовнику плати и обезбеди одговарајућа количина крви.

Оливера Поповић

-----------------------------------------------------------

Ризици плаћања за давање крви

Поред свих ових бројних проблема, ипак ниједног часа није разматрана могућност увођења праксе плаћања крви узете од даваоца.

– То не долази у обзир ни у стручном, ни у безбедносном смислу. Крв би продавала сиротиња, људи с ризичним понашањем, они који би крили своје болести... То се нигде у Европи не ради, а и у Америци мање од једног процента приватних болница исплати новац људима који дају крв – објашњава директорка.

-----------------------------------------------------------

За бочицу и анализе 110 евра

Власник приватне клинике „Анлаве”, примаријус др Слободан Ивановић, такође наводи да ова установа има уговор са Институтом за трансфузију. Тако обезбеђују довољно крви за своје пацијенте, када је то потребно, најчешће за неке уролошке операције. На пример испитивање интеракције крви пацијента и једна бочица крви од 400 милилитара недавно су плаћени око 110 евра.