Стамница – „Ко не разуме дечју душу нека не улази у овај дом”, пише на улазу у Дом за децу и лица ометена у развоју „Др Никола Шуменковић”, који се налази у Стамници код Петровца на Млави, далеко од интересовања њихових родитеља и социјалне средине. За више од 400 особа којима је природа „искосила” очи ово је прва и последња животна адреса, јер искуство запослених говори да се „станари” дома готово никада не враћају породици, а неки од родитеља ове деце нису их никада ни видели. Наиме, није редак случај да лекари након рођења детета с тешким телесним хендикепом родитеље саветују да избегавају сусрет с њим и одмах га дају у дом „да се не би везали за њега” и тако „отежали растанак”.

Ипак, охрабрује податак да је троје малишана у току претходне године удомљено у хранитељским породицама, пре свега захваљујући интензивној медијској кампањи Министарства рада и социјалне политике, које настоји да објасни јавности да деца с посебним потребама имају исте потребе за љубављу и домом као и сва друга деца. Лепе жеље су једно, а реалност која говори о малом проценту деце која се враћају у своје или одлазе у хранитељске породице – нешто сасвим друго.

– Овај дом је животна адреса за теже и тешко ометену децу и малишане са телесним хендикепом, а у нашу установу долазе деца из целе Србије.

Донедавно је приликом примања деце у установу у њиховим досијеима стајала одредница „трајни смештај”, сада је та законска формулација промењена и дом би требало да буде привремена адреса за његове кориснике. Један од задатака наше установе јесте да пронађе рођаке ове деце, али то иде веома тешко. Малишани који у раном детињству дођу у овај дом, овде најчешће одрасту и дочекају старост – каже Слађана Ђурић, директорка Дома за децу и лица ометена у развоју „Др Никола Шуменковић“.

По њеним речима, обавеза дома је да организује сродничке сусрете између родитеља и деце.

– Не зна се коме они теже падају: да ли су тужнија она деца којој родитељи нису дошли, малишани који са сузама испраћају родитеље кући или радници овог дома који посматрају тај призор – говори директорка социјалне установе са 412 станара, међу којима је осамдесетак малишана.

Иако је смештајни капацитет овог дома – 450 корисника, од 2008. године је забрањен пријем нових станара, јер Министарство рада и социјалне политике жели да побољша услове живота. Због тога се у непосредном комшилуку ове установе граде нове зграде чије радове финансира поменуто министарство.

Иако свакодневно гледа малишане са сметњама у развоју и из свег срца жели да их њихова природна породица прихвати назад, Слађана Ђурић каже да као професионалац не може да осуђује родитеље који су оставили своје малишане. За подизање ове деце, осим огромне љубави, по њеним речима, потребна је и велика пажња и подршка стручњака.

У соби не би требало да буде више од четворо деце, а сада има прекобројних Фото Д. Јевремовић

 – У већим местима у Србији постоје специјални вртићи, школе и дневни боравак за смештај ове деце. Али, замислите родитеља који живи у малом месту у којем не постоје установе за бригу о деци ометеној у развоју. Ови малишани траже пажњу 24 часа дневно, а многи од њих изгледају и понашају се као бебе и када напуне 30 и 40 година. Да ли мислите да ће било који шеф имати разумевање за родитеље ове деце да годинама одсуствују с посла на свака два-три сата јер морају да преповију и нахране дете? С друге стране, не можете изградити ове објекте у сваком граду наше земље преко ноћи... За неке промене потребно је више времена, а најдуже траје промена свести друштва које мора да прихвати чињеницу да су ова деца његов саставни део и не смеју бити изолована у установе – каже Слађана Ђурић.

Наша саговорница додаје да се на списку станара овог дома налазе и деца са очуваним интелектуалним капацитетима, која нису тешко ментално ометена и коју ће стручњаци овог дома настојати да упишу у редовну основну школу. Након извештаја заштитника грађана уведена је Школа животних вештина кроз коју су прошли сви малишани у Дому и половина запослених, а сада се реализује Монтесори програм, чији је циљ развијање логичког мишљења.

– У овом моменту највише нам недостају стручни радници и неговатељице. Стандарди такође налажу да не буде у соби више од четири малишана, сада има прекобројних. Након посете Заштитника грађана отворене су гинеколошка и стоматолошка ординација и ови лекари сада раде контролне прегледе два пута месечно. Пулмолог долази једном, интерниста два пута месечно а физиотерапеут сваки дан – прича Слађана Ђурић.

Др Мирјана Рапајић-Глушица, једини лекар на платном списку дома у Стамници који 15 година води рачуна о здрављу више од 400 штићеника, каже да природа њихових поремећаја захтева готово свакодневне контроле, а на питање да ли јој је посао тежак одговара: „Ја сам избеглица из Книнске Крајине, била сам лекар на првој линији фронта, тако да ми је рад са овом децом – песма”.

„Запошљавање лекара у надлежности је Министарства здравља, а они су на све досадашње захтеве за запошљавањем бар још једног доктора одговарали одречно, тако да морамо да се сналазимо с постојећим медицинским кадром. Имамо 22 медицинске сестре, дежурног шофера, а ако је ствар ургентна – зовемо Хитну помоћ”, закључује др Мирјана Рапајић-Глушица.

Катарина Ђорђевић