Džejmsu Džatrasu, profesionalnom američkom lobisti, za zastupanje srpskih interesa u Vašingtonu 2006. godine isplaćeno je 600.000 američkih dolara. „Što se tiče mog ugovora za lobiranje u ime vladike Artemija i srpskog naroda Kosova i Metohije, činjenicu da je njegovo preosveštenstvo to tražilo od mene, a ne od nekoga drugog, uvek ću smatrati za veliku čast”, kaže za „Politiku” Džatras. 

Zašto tako žestoko podržavate Vladiku Artemija? Pokrenuli ste čak i peticiju na Internetu... 

Vladika Artemije je simbol otpora Srbije prema nezakonitoj i nepravednoj politici zapadnih sila, koje predvode SAD, da se Kosovo oduzme Srbiji. Mislim da ovaj očigledni napor da se on uništi može samo da ima katastrofalne posledice po Srbe sa Kosova i po Srbiju kao celinu. 

Ali, postoji mogućnost da je episkop Artemije možda bio umešan u navodnu proneveru u Eparhiji raško-prizrenskoj? 

Poznajem vladiku Artemija 12 godina, znam njegov karakter, i smatram da su sve takve ideje potpuno neverovatne. Postoje civilizovani i humani načini da se postave legitimna pitanja o finansijama eparhije. Jurišnička taktika, upadanje u nečiji dom, zaplena papira, zaplašivanje monaha potpuno je neopravdano i očito je zamišljeno da izoluje i ponizi. To nije neophodno i pokazuje da i drugi razlozi stoje iza toga, ne samo želja da se pogledaju finansije. 

Zašto lobiranje firme „Venabl” nije imalo efekta, imajući u vidu američki stav prema Kosovu? Znači li to da je sav taj posao rađen uzalud? 

Mislim da je takvo razmišljanje potpuno pogrešno. Inače, sad sam u firmi koja se zove „Skvajer Senders”, od februara 2007. Mi smo počeli sa tim naporima tek u martu 2006, kada je vlada SAD već bila odlučila o svojoj politici prema Kosovu. Albanski lobi, sa jako dobrim izvorima finansiranja, prisutan je bio u Vašingtonu dugi niz godina. Zakasnili smo i nismo uspeli da obrnemo američki kurs, ali smo odigrali bitnu ulogu u njegovom odlaganju. Mislim da smo bili veoma uspešni, u smislu da smo Srbiji omogućili poziciju u kojoj je otpor moguć. Većina svetske populacije je na srpskoj strani - Rusija, Kina, Južnoafrička Republika, Meksiko, pet zemalja EU, veći deo Afrike i Južne Amerike. Kosovo nikada neće ući u UN, EU. 

Ovaj napad na vladiku Artemija i pismo koje je Vuku Jeremiću uputilo pet sila u kome mu poručuju da „o'ladi“, odnosno to da je ono što on govori o Kosovu tako delotvorno, pokazuju mi da postoji strah da odluka Međunarodnog suda pravde neće biti u korist albanske strane i da su veoma zabrinuti šta će biti posledice toga. 

Da li je umesno potpisivati peticiju za vladiku Artemija imajući u vidu da su njegovi najbliži saradnici, koje je on izabrao, osumnjičeni za proneveru novca, a on sam je odgovoran što nije ispunjavao odluke SPC? 

Znam da se priča o nekoj građevinskoj firmi, i da je neko uhapšen s tim u vezi, ali ja ne znam ništa o tome. Moguće je to istražiti, a ne ponašati se prema vladici onako kako su se prema njemu poneli. Radio sam za vladiku i Srpski nacionalni savet počev od marta 2006. i to se baziralo na profesionalnoj plati, što se može videti na sajtu Ministarstva pravde SAD. Od marta 2006, sve ukupno sam primio otprilike 600.000 dolara.

U teoriji, to je bilo za prvih šest meseci od marta 2006, ali se ispostavilo da je to sve, iako je u ugovoru nominalno stajalo da je trebalo da primam 100.000 dolara mesečno. Od toga je četrdesetak posto odlazilo na troškove tokom reprezentacije - putovanja, objavljivanje oglasa u novinama na Kapitol hilu i na internet sajtovima.

Bez obzira na to što su nam platili samo za šest meseci, naš se rad nastavio. Za Srpski nacionalni savet radim četiri godine. Poslednjih meseci morao sam da redukujem reprezentaciju, ali nismo prestali. Nažalost, to je postala više volonterska aktivnost, ne mogu više da trošim toliko vremena na to. I dok je novca bilo, radili smo protiv nemerljivih miliona dolara koje je na raspolaganju imao albanski lobi. 

Da li ste sigurni da su vas plaćali iz potpuno legitimnih izvora? 

Ne gledam u njihove knjige prihoda i rashoda ili sa kojih računa dobijaju novac. Ako je novac na raspolaganju za obnovu crkava, a vladika odluči da je umesto obnove crkve, koju bi Albanci mogli ponovo da napadnu, bolje potrošiti ga tako što će probati da zaštite crkava od napada, ko će bolje od njega da prosudi o tome? Ako vladika odluči da je bolje upotrebiti novac za lobiranje, čini mi se da je to njegovo diskreciono pravo.