Србија је јединствена држава у свету у којој бивши шефови „тајних” служби пишу мемоаре и објављују колумне у новинама, где се неки шефови „тајних” служби у скандалозним новинама сумњиче да су микрофилмове са тајном архивом одавно пребацили на Запад, земља у којој вероватно сви бивши шефови и војних и цивилних „тајних” служби имају своје приватне документације „злу не требало”, и где се све те службе у јавности и даље називају „тајним”, иако се знају и имена тих служби и адресе и имена и фотографије шефова служби...Јер, ми смо земља „ако ме се сете, сете”.

Да ли су, дакле, „тајне” службе војске у Србији данас без икакве контроле? Питање се понекад постави у јавности, понекад се за то „закачи” невладин сектор, понека странка и неки центри моћи у иностранству. Но, генерално гледано да ли су игде у свету обавештајне и контраобавештајне службе апсолутно под контролом политичке власти? То, наравно, зависи од типа политичког система, степена демократије и степена безбедносног образовања оних који институционално треба да контролишу те службе.

Када је у питању Војска Србије, њена Војнообавештајна агенција, ВОА, и Војнобезбедносна агенција, ВБА, организационо су у саставу Министарства одбране, и шефови тих служби своје извештаје предају министру одбране. Тешко је претпоставити да би шефови тих служби заобишли министра у својим извештајима, јер то се брзо открије. Према Стратешком прегледу одбране из 2007. године тадашња екипа из Генералштаба и Министарства одбране предлагала је уједињење ВОА и ВБА у једну службу, која је по тим идејама требало да има око два одсто од укупног бројног стања војника у оружаним снагама. Будући је број војника тада био пројектован на 21.000 припадника, тако планирана уједињена ВОА и ВБА у једној служби имала би укупно 420 људи.

Нигде у свету нема примера да су те две службе спојене у једну, ни у малим ни у средње великим државама. О великим земљама да и не говоримо.

Државни секретар за политику одбране Душан Спасојевић одбацио је планирани модел спајања ВОА и ВБА, и наложио да се некадашњи модел тих служби у ЈНА модификује за данашња времена, јер се по њему показао као „бољи и функционалнији” од предложених решења. Јер, сада имамо ситуацију да је ВБА одвојена у јединицама војске Србије, заправо, само формално и да официри ВБА имају своја радна места у јединицама, али нису и део командног ланца. Некада су официри КОС-а били распоређени по јединицама ЈНА и одговарали су прво команданту јединице, па тек онда својој „централи”. Идеје о спајању ВБА и ВОА потпуно су игнорисале контраобавештајну заштиту јединица Војске и биле су у функцији искључивог „покривања” обавештајне активности. А то је врло опасна симбиоза за могуће злоупотребе.

Питања ко кога и уз чију дозволу може да прислушкује, каква је улога у свему томе судске и извршне власти, каква је улога будућег генералног инспектора којег именује влада да контролише законитост поступања обе агенције, политичку, идеолошку и интересну неутралност припадника ВОА и ВБА, а који ће за свој рад одговарати министру одбране – све су то више питања из корпуса демократије, или партитократије једне земље, а мање стриктно војна. Да не заборавимо, службе су војне.

Новим законским решењима уређује се читава ова област и стварају се инструменти да министар одбране има потпуну контролу над свим сегментима система одбране.

О да, када ће јавност добити одговор зашто је досадашњи шеф ВОА, бригадни генерал Здравко Јелисавчић три године држан у статусу в. д. шефа ВОА? У међувремену је добио чин бригадног генерала, али и даље је био в. д. шефа. И сада је пензионисан у статусу в. д. Шта то говори?