На операцију срца пацијенти у Србији у најбољем случају чекају две до три године, а у најгорем случају  – никад је не дочекају. Листа пацијената у овом часу нарасла је чак на 4.000 имена. Већ због ова два податка најављена одлука Републичког Фонда здравственог осигурања – да ће почети да шаље пацијенте на кардиохируршке интервенције у иностранство не би ли се на тај начин смањила листе чекања – има оправдање.

Србија има дугу традицију у кардиохирургији. Пацијенти из Словеније у време бивше Југославије, али и из Либије и арапских земаља пунили су постеље, али и касу Института за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици. Наши гастарбајтери оперисани су на Другој хируршкој клиници или Клиници „Дедиње”, али од „старе славе” се не живи. Под притиском све већег броја пацијената, српска кардиохирургија истина не губи битку у стручном смислу, али мора да призна да не може да помогне свима којима је ова врста медицинске услуге потребна.

Оних са болестима срца, којима је потребна и операција на срцу је, међутим, све више. Више од половине свих смрти у Србији, прецизније 56 процената, узроковано је болестима срца и крвних судова. На коронарним одељењима годишње се лечи 13.000 пацијената, а максимално може да се обави 4.500 хируршких интервенција на срцу, али је проблем што још толики број пацијената чека кардиохируршку интервенцију.

Ово су подаци који су прошле јесени представљени приликом покретања националне кампање „Србија за здраво срце”, која има за циљ да ствари покрене са „мртве тачке”. Пружање прилике свакоме ко хоће да ради кардиохируршке операције у оквиру допунског рада преко викенда за додатну зараду, укључивање приватног Београдског клиничко-болничког центра, као и слање пацијената у Турску о трошку Републичког фонда осигурања, први су покушаји да се и конкретно помогне болесницима који чекају на операцију срца. Јер, док се катетаризације – интервенција снимања крвних судова и уградња стентова, вештачких крвних судова, којима се решава акутни инфаркт или спречава његов настанак – могу урадити на осам, девет места (у КБЦ „Бежанијска Коса”, КБЦ „Земун”, Војномедицинској академији, у Крагујевцу и Нишу, и у три главна кардиохируршка института), тежи део посла, сложене операције на срцу раде се само на три места у Србији.

На другој Хируршкој клиници у Клиничком центру Србије кажу како кардиохирурзи могу да оперишу и дан и ноћ, али да највећи проблем, „уско грло”, представља смештај оперисаних пацијената на интензивну негу. Код ових сложених интервенција на срцу, пацијенту се у току операције, која траје и до осам сати, температура спушта на 14 до 18 степени Целзијуса, а после операције треба све те метаболичке процесе вратити у равнотежу, па је за опоравак у интензивној нези у идеалним условима, без компликација, треба седам до осам дана, али има оних којима ће тај кревет бити потребан и две недеље или месец дана. Такође, тешко је држати се листе чекања у случајевима који захтевају брзо решавање, кад је голи живот у питању, попут дисекције аорте, инфаркта или компликација у току катетаризације, па такви пацијенти у операциону салу стижу мимо свих листи.

Како се догодило да се кардиохирургија, грана медицине која у Србији има дугу и поштовану традицију, нађе у таквој ситуацији? Да ли смо изгубили корак са светом, да ли имамо довољно стручњака из ове области или су постојеће болнице постале тесне, нека су од питање за челне људе наших института за кардиохирургију.

Да нам није потребно зидање било каквих нових кардиохируршких центара од темеља, већ да постојеће капацитете само треба максимално искористити, став је професора др Миљка Ристића, кардиохирурга у Клиници за кардиохирургију Института за кардиоваскуларне болести Клиничког центра Србије, који је недавно постао и медицински директор приватног Београдског клиничко болничког центра у којем ће ускоро почети да се раде и кардиохируршке операције.

– У Србији у овом тренутку постоји довољно кардиохирурга. Седам кардиохирурга је недавно добило лиценце Кардиоторакалног борда Европског удружења кардиохирурга. Субспецијализацију из кардиохирургије до јесени завршава 16 кардиохирурга, који већ имају довољан број урађених операција да почну самостално да оперишу. Имаћемо 23 кардиоохирурга што значи да имамо 23 екипе и то није мало. Ствари се могу поправити тако што би се капацитети максимално искористили. Некада се по једној сали на Другој хируршкој клиници оперисало по 750 болесника, док су у исто време у сали на „Дедињу” или „Каменици” оперисали по 400 пацијената – указује др Ристић, 

Професор др Александар Вуксановић, помоћник директора Клиничког центра Србије за медицинске послове, каже да није проблем само у броју кардиохирурга, него других чланова тима који морају да учествују у овим операцијама – анестезиолога, анестезиолошких техничара, перфузиониста…

– Листа чекања у КЦС тренутно броји око 500 болесника, а пре неколико месеци било их је 800. КЦС је разрадио стратегију како да у нашој установи смањимо чекање: појачаћемо тимове и набавити нове респираторе на интензивној нези и тако свести листу пацијената који чекају на разумни број – каже др Вуксановић.

Како смо доспели у ситуацију да наше пацијенте шаљемо у иностране клинике уместо да операције радимо овде?

– Дуге су листе чекања на операције и велики је притисак пацијената и њихове родбине да се скрати време чекања на интервенције, па је у том смислу нађено неко соломонско, прелазно решење. Лично нисам одушевљен таквом одлуком, сматрам је исхитреном. Нема потребе да се срозава углед српске медицине – каже др Ристић.

Он се присећа како је Грчка пре 35 година слала своје пацијенте чартер летовима у Велику Британију, а Холандија у Америку. Сматра да нема потребе да наши пацијенти иду у било коју државу. С његовим мишљењем не слажу остале колеге.

– Све оно што ће допринети да се наши пацијенти лече брзо и ефикасно, на добар начин, можемо само да подржимо. Држава је смогла снаге да то исфинансира, с циљем да нико ко је болестан не чека дуже него што треба – каже др Вуксановић.

Горан Трајковски,шеф службе за односе са јавношћу Института за кардиоваскуларне болести Војводине Институт, каже да ова установа подржава све напоре који доводе до побољшања опште здравствене ситуације свих грађана Србије.

Професор Вуксановић додаје да, бар кад је реч о операционим салама у КЦС, сале на кардиохирургији раде максимално могућим капацитетима, имајући у виду са којим апаратима и тимовима располажу.

– Све ради сто посто, пуним капацитетом, а наши кардиохирурзи су максимално обучени и могу да се носе са свим најтежим операцијама – додаје др Вуксановић.

У Србији је, како тврде наши саговорници, могуће урадити све кардиохируршке захвате, осим трансплантације срца. Приоритети су коронарни пацијенти којима прети инфаркт, дисекције аорте се раде истог дана, док замена срчаних залистака или бај пас операције нису првог реда хитности и могу да сачекају. Урођене срчане мане се успешно оперишу у две дечје клинике.

Дугачак би био списак кардиохирурга који одлично раде свој посао, а потврда је стигла и у виду седам лиценци од угледног Кардиоторакалног борда Европског удружења кардиохирурга. Признања су добили примаријус др Миклош Фабри и професор Светозар Нићин из Института „Каменица”, професор др Бошко Ђукановић, који је и директор Института „Дедиње”, а са Друге хируршке клинике у КЦС – професори др Петар Ђукић, др Душан Велимировић, др Миле Врањеш и др Миљко Ристић.

Истини за вољу, мора се рећи да је међу хирурзима који се баве овом, једном од најтежих специјалности, све мање ентутзијазма, па неки чак и отворено изјављују да неће да се „убијају од посла” за мале плате које добијају, а нису вољни ни да раде викендом.

– То је истина. Плате хирурга специјалисте без дежурства су око 750 евра, што је наравно далеко испод плата стручњака исте специјалности у развијеним земљама. За операције које смо радили викендом, у оквиру допунског рада код пацијента из БиХ, кардиохирург је добијао по 3.300 динара, а сестра у операционој сали 1.600 динара, а такве интервенције трају по пет и по сати. То је мали новац да би запослени проводили све суботе радно, али је и то људима значило и радило се – каже наш саговорник.

Директорка Фонда здравственог осигурања, Светлана Вукајловић прихвата аргумент да хирурзи нису довољно стимулисани да раде тако тежак посао какав су операције у кардиохирургији. 

– Има хирурга који заиста предано раде свој посао, али и оних који недовољно раде. Међутим, проблем је што су нам због постојећих закона и „ураниловке” везане руке кад покушамо да различито платимо и стимулишемо људе сагласно квалитету и обиму посла који раде. Ви немате начина да некога ко дане проводи у операционој сали стимулишете и онда је између оних који лече срчане болеснике наравно лакше кардиолозима да за исти новац носе слушалице, него онима који оперишу – каже Светлана Вукајловић

Оливера Поповић