Matursko veče je za današnju beogradsku omladinu uglavnom sinonim za luksuzni izlazak – nabavku skupe odeće sa potpisom, iznajmljivanje limuzine do „fensi” ugostiteljskog objekta i „splavarenje” sa momkom ili devojkom do prvih Sunčevih zraka. Za đake Druge muške gimnazije koji su maturirali u prestonici daleke 1939. godine, taj posebni smiraj dana izgledao je mnogo drugačije, ali je takođe bio simbol istog – pre svega slobode i zrelosti, priča nam penzionisani ekonomista Đorđe Bogdanović (88), koji je svoj poslednji srednjoškolski čas odslušao u zdanju koje su gotovo potpuno uništile nemačke bombe aprila 1941. godine, a koje se uzdizalo na mestu današnje sedamnaestospratnice „Politike”. Njegovi drugovi – pravnik Mihailo Minić, doajen srpskog glumišta Rade Marković, pesnik koji se takođe zove Rade Marković – i on, jedini su živi maturanti „osmog četiri”, odeljenja koje je nekada brojalo 28 učenika. Maturu su proslavili pre 70 godina u kafani „Musa” preko puta škole, današnjem „Perper Grmeču”. Tu su se ovi nasmejani vremešni Beograđani, osim pesnika Markovića, juče sastali da evociraju uspomene na dan kada su skromno stavili tačku na obrazovanje u gimnaziji kojoj je svojevremeno nadenut nadimak „mali Oksford”. Radetu Markoviću, pesniku, u „dnevnik” su upisali „opravdani izostanak” sa skupa.

– Naša maturska večera značila je skidanje dotad obaveznih crnih školskih kapa sa plehanim oznakama razreda, prvo kršenje „policijskog časa” koji je za đake inače trajao od deset uveče, prvi zvanični susret sa vinom, ali i nekažnjeno imitiranje strogog i vrsnog profesora matematike, Tatomira Anđelića, u njegovom prisustvu. Sve su stege pale, mislili smo da za nas počinje novi život – nastavlja Đorđe Bogdanović.

– U „Musi” nije bilo ni muzike. Čekala nas je samo hrana. Nikakvih drugarica, naravno, s nama tada nije bilo. Udvaranje je, inače, često uključivalo samo poglede. Malobrojni su bili oni koji su se usuđivali čak i da popričaju sa devojkom na korzou u Knez-Mihailovoj ili da je uhvate za ruku... Katkad smo „očijukali” sa učenicama Trgovačke akademije, čija je zgrada bila „komšinica” Druge muške – nadovezuje se Mihailo Minić.

Rade Marković, naravno i tadašnji glavni imitator-glumac, sa setom kaže da su đaci onda imali drugačiji odnos prema školstvu, koje je bilo na visokom nivou:

– Danas đaci beže sa časova, a mi smo svoju poznatu i elitnu školu voleli i imali sjajne profesore i solidno napisane udžbenike – rekao nam je proslavljeni dramski umetnik. Tri dobra druga podsećaju da se tada novi udžbenici nisu kupovali, već preprodavali, na sajmu ispred školske zgrade – stariji đak mlađem. Umesto hemijskih olovaka, koristile su se mastionice, zvane „diviti”, i pera – krivci za „krmače” u sveskama.