На докторским студијама у Србији тренутно је око 5.000 академаца (277 на приватним универзитетима), а највише у области техничко-технолошких (35 одсто) и друштвено-хуманистичких наука (29 процената). Већина своју будућност не види у својој земљи. Кажу да имају лоше услове за рад, да немају могућности одласка у иностранство на међународне скупове, муку муче и са високим школаринама, а највећи проблем су им „невидљиви” ментори.

Овако говоре младе наде наше науке, а њихове одговоре и ове године сакупило је Удружење студената докторских студија и младих истраживача Србије и представило их у Новом Саду.

– Под један је проблем финансирања – неопходно је да држава реши ово питање, тако што се неће уписивати студенти који немају унапред решено финансирање. Идеја је да се део студената финансира кроз пројекте, део да добије школарину (да то буде 1.500 младих до 2020. године), а део ће се самофинансирати. Студенти не очекују и не траже велике паре, школарина обезбеђује егзистенцију, јер ако је велика – студент ће се проводити, а мање студирати, а ако је мала, мораће да ради и опет ће да трпе студије – каже Слободан Радичев, председник Удружења.

Примећено је и да се ретко до доктората долази за две-три године, како би требало по закону, већ да је просек четири, пет и шест година. „Ево, од 200 мојих колега, ја знам само једног који је дипломирао на време, а при том, ментор му је био из Канаде!”, каже наш саговорник.

Много је дискутовано о менторском раду, јер је већина студената управо менторство означило као кључни проблем докторских студија. То што се већина студената састаје с ментором мање од једном месечно, разлог је и што студирање траје дуже него што би требало.

Радичев, који је на докторским студијама на Факултету техничких наука у Новом Саду, каже и да су се студенти заложили за то да буде што више програма на енглеском језику и да је тренутно велики проблем што се докторска дисертација на већини факултета у земљи ради само на српском језику, као и што не постоји база дисертација. То, по њиховом мишљењу, спречава масовнији долазак страних студената, с једне стране, Србија би била видљивија и у европској науци.

Академци су се као и у прошлогодишњој анкети пожалили и на лоше услове за истраживања, то што немају довољно предавања и што су она на нивоу који не приличи докторским студијама.

Др Вера Дондур, председница Националног савета за научни и технолошки развој, каже да у поређењу са Европом заостајемо по броју студената, професора и докторанада, а катастрофална је и старосна структура наставника. За неколико година се очекује велика смена генерација, а питање је у појединим областима да ли ћемо имати довољно нових професора.

– У ЕУ је 38.000 студената на милион становника, а у Србији је 34.000, односно 8.200 дипломираних, наспрам 4.500 у нашој земљи. Када упоредимо проценат професора старијих од 50 година по земљама, а просек је око 38 одсто, Србија је на убедљиво првом месту са готово 60 одсто – каже професорка Дондур.

Када се поредимо са Европом, лоши смо и у области докторских студија: ми имамо 680 студената докторских студија на милион становника, а ЕУ 1.050, док је код дипломираних докторанада тај однос још гори – 390 (ЕУ) на према 70 (Србија).

По речима др Дондур, стратегија државе јесте да достигнемо 200 доктора на милион становника, да наши универзитети уђу на листу 500 најбољих на свету, да у докторске студије буду укључени наши научници из дијаспоре и да упис буде у складу са истраживачким капацитетима и утврђеним приоритетима научног и технолошког развоја и захтевима послодаваца.

Сандра Гуцијан